(ФОТО) ДУНАВСКА 1, КУЋА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА Како је надалеко чувена гвожђара макар по адреси постала Градска библиотека ЛЕГЕНДА СКРИВЕНОГ ЕКСЕРА МЕЂУ КЊИГАМА
Ако Новосађане питате којом зградом почиње Дунавска улица, већина ће вероватно умети да вам одговори да је то Градска библиотека, а неки су је вероватно бар једанпут и лично посетили.
Али шта ако вам кажемо да то није увек било тако и да стварни почетак ове надалеко познате улице данас вероватно више не памте чак ни наши најстарији суграђани?
Али заиста, не тако давно је тај део града изгледао битно другачије него данас, а сам угао Дунавске и Гимназијске улице красила је чувена Дицгенова гвожђара, која је, нажалост, знатно оштећена у бомбардовању током Другог светског рата. Зачудо, када је почетком педесетих година 20. века потпуно срушена, на њеном месту није грађено неко ново архитектонско чудо, него је почетак Гимназијске улице проширен за тај плац; и тако је некадашња тек друга кућа у низу изненада постала прва и важна, поготово након што је касније пренаменована у Градску библиотеку.
Кућа које више нема
Изграђена 1853. године за трговца Габриела Дицгена, ова угаона кућа у стилу класицизма никла је на месту старијих објеката, вероватно порушених током Буне 1848/49. Већ тада је формиран и препознатљив угао Дунавске и данашње Гимназијске улице, која се у урбаним плановима појављује тек средином XИX века.
Са својим карактеристичним засеченим углом, балконом на спрату и богато обликованом фасадом, гвожђара је брзо постала једно од упечатљивијих места у старом језгру града. Иначе, сви отвори фасаде у приземљу су били у оси са отворима на спрату и прочеље ка Дунавској улици имало је по четири отвора на сваком нивоу, а ка данашњој Гимназијској по једанаест.
Гвожђара која је расла са градом
Током наредних деценија, Дицгенова радња није била само обична продавница, него је буквално постала део урбаног идентитета Новог Сада.
Већ крајем XIX века зграда доживљава значајну реконструкцију. Додато је декоративно кубе на углу крова, фасада добија нове украсе, а име радње се мења у „Дицген синови“, што сведочи о наставку породичног посла. Нешто касније, почетком XX века, излози се модернизују, а натпис постаје тројезичан – „Емерлих Дицген синови“.
Топ 5 занимљивости
- Дицгенова гвожђара била је једна од првих зграда у центру Новог Сада која је имала електрично осветљење, још пре 1901. године.
- Балкон на њеном углу није постојао у оригиналном пројекту – додат је накнадно и постао један од њених заштитних знакова.
- У истом простору који је данас синоним за читање књига, некада је пословала наследница Дицгенове гвожђаре, јер су Новосађани просто навикли да је имају на том месту.
- На месту срушене гвожђаре никада није подигнута нова зграда – простор је претворен у део улице.
- Данашња зграда библиотеке има исти број прозорских оса ка Гимназијској као некадашња Дицгенова гвожђара – чак једанаест, као својеврсни архитектонски омаж прошлости.
У то време зграда добија и електрично осветљење, вероватно међу првима у овом делу града, још пре него што је Нови Сад добио централну електричну мрежу 1910. године.
Готово седам деценија гвожђара је радила без прекида, све до пред Други светски рат, када прелази у власништво трговачке фирме „Континентално д. д.”.
Нестанак старе даме Дунавске
Судбина многих старих зграда у Новом Саду није заобишла ни Дицгенову гвожђару.
Већ смо рекли да је у рату бомбардована, а потом и потпуно срушена током замаха обнове младе СФРЈ. Ипак, дух гвожђаре није нестао заједно са кућом. Навика грађана била је толико јака да је у суседној кући убрзо отворена нова гвожђара „Вулкан“, која је радила све до краја 1960-их.
Скромно почеци некадашње “друге виолине”
Иако у почетку не овако репрезентативна као данас и са обе стране окружена битнијим грађевинама, кућа коју данас познајемо као Градску библиотеку има још дужу историју од Дицгенове гвожђаре. Њени корени сежу у XVIII век, а први сачувани план обнове датира из 1851. године, када је обновљена након разарања у Буни. Пројекат потписује баумајстер Андреас Ханер, а инвеститор је био Јован Стерио.
почетку грађена у духу касног класицизма, кућа је имала једноставну, али елегантну фасаду, са радњама у приземљу и становањем на спрату.
Од штампарије до читаонице
Али већ у XIX веку ова зграда постаје важно културно место.
У њој је др Јован Суботић основао штампарију и издавао лист „Народ“, а касније је кућу купио познати новосадски издавач и књижар Арса Пајевић. Његовим завештањем, зграда прелази у власништво Православне црквене општине и од 1885. године у њој делује Српска читаоница и клуб „Ђура Даничић“.
Тиме овај простор још у 19. веку прелази из света трговине у свет цултуре, што је трансформација која ће трајно обележити овај градски ћошак и пре него што је постао то – ћошак.
Сецесија, па повратак класицизму
Почетком XX века, тачније 1909. године, зграда добија ново лице. Обновљена је у стилу сецесије, према пројекту мајстора Манојла Петљанског. Фасада добија богату декорацију, али задржава модерне излоге из ранијег периода.
Међутим, током велике обнове 1969–70. године донета је одлука да се зграда врати свом старијем, класицистичком изгледу. Многима на сету, сецесијски украси су тада уклоњени, а објекат је додатно прилагођен новој улози.
Оно што је посебно занимљиво је да тек тада кућа добија и друго прочеље ка Гимназијској улици, чиме постаје права угаона грађевина, а тако и својеврсни наследник некадашње Дицгенове гвожђаре.
На зиду ка Владичином двору, где је некада стајала Дицгенова гвожђара, пробијени су отвори на спрату и приземљу. Та фасада према Гимназијској улици сада неодољиво подсећа на Дицгенову гвожђару и има исти број, односно једанаест оса отвора. И вероватно управо зато многи када данас гледају старе слике и разгледнице са призорима из овог дела града нису ни свесни да заправо гледају у потпуно другу зграду, која је у међувремену нестала са лица града, док су убеђени да виде оно што данас знају као Градску библиотеку.
Књиге памте…
Од 1958. године у згради се налази Градска библиотека, која је током деценија расла заједно са својим фондом и значајем.
Почетком XXI века (2005–2006) извршена је адаптација ентеријера и активиран је тавански простор, чиме је објекат додатно модернизован, али без нарушавања историјског карактера и спољног изгледа.
Данас, на месту где су некада одзвањали чекићи и трговало се гвожђем на велико и на мало, влада тишина читаонице, тек повремено нарушена шуштањем страница безбројних књига, што је можда и најлепши доказ како град може и паметно да мења своју функцију, али да притом очува душу. И зато, ако вас некад пут наведе у Градску библиотеку, у старту се можете сматрати срећном и богатом особом. А ако случајно у некој старој књизи пронађете залутали, зарђали ескер, сматрајте да се пронашли право мало, “гусарско благо” богате новосадске историје; јер књиге све памте…
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.