БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Станишић (3) Од обележавања кућа „издајника” до„Капа доле!” пред Црвеном армијом

Станишићки Немци са великим одушевљењем дочекали су 25. март 1941. године и потписивање акта о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, да би после војног пуча у Београду два дана касније, 30. марта 1941. школа у Станишићу престала са радом. Становници села, Немци и Мађари су се радовали пропасти Краљевине Југославије, док су Срби и Јевреји живели у неизвесности, не знајући шта им доносе дани предстојеће окупације… 

Око 300 Немаца из Станишића је у априлу 1942. добровољно приступило новооснованој СС дивизији Принц Еуген

Одмах по уласку хонведа у село почела су хапшења и убијање Срба. Све је то личило на “лов на вештице”. Било је довољно да неко пријави особу да је “четник” и уследило би хапшење, логорисање, а у многим случајевима стрељање. Тих дана постављена су и вешала у Какошу (део Станишића), о чему сведочи и једна сачувана фотографија. Над Србима и Јеврејима су почеле репресалије, појединци су убијани и у атару, на разним сеоским местима, доста их је ухапшено и малтретирано.

Бачки Немци су се већ 1941. године ангажовали у Зимској акцији помоћи и другим организацијама за помоћ фронту и немачкој победи у рату. То је била највећа социјална акција немачког народа под паролом: “Ни један Немац не сме гладовати ни смрзавати се”. Ова акција састојала се у сакупљању намирница (жита, брашна, меса, масти, одеће, обуће и новчаних прилога).

Сви Немци чланови Културбунда имали су на својим кућама знак В (Викторија - знак победе) а на оним кућама немачким који нису били чланови и нису хтели ићи у СС одреде су исписивали Веррäтер (издајник) ако би се који од ових предомислио тада би преко ноћи било избрисано оно “издајица” и написано слово В. Све ово су радили чланови Културбунда, њихов “Хитлерјугенд” познати и по честим маршевима кроз село обучени у црне униформе и заденутим ножевима око појаса.

Одушевљени дотадашњим победама Трећег рајха, млади станишићки Немци добровољно су ступали у војску Вафен-СС-а, јер као држављани тадашње Мађарске нису могли приступити регуларној Немачкој војсци (Вермахт). Њих око 300 ће априла 1942. добровољно приступити новооснованој СС дивизији Принц Еуген.  
Како је рат одмицао на становнике Станишића протежу се мере окупационе политике; младићи се мобилишу у Мађарску војску, поједини Срби се хапсе и гоне на принудни рад у Мађарску и Аустрију, док други завршавају по неколико месеци у логору који се налази у Бачкој Тополи. 

Пред сам крај рата, 1944. станишићки Немци прихватају преко стотину деце из бомбардоване Немачке које су смештени у породицама чланова “Културбунда”. Измећу 4. и 10. априла 1944. и у Станишићу су, као и у целој Бачкој, покупљене јеврејске породице и транспортом пребачене у немачки концентрациони логор Аушвиц. Сеоски Немци су током рата израђивали чарапе, обућу и одећу за Вермахт. Између осталог, ова чињеница је било једно од оправдања југословенских комуниста за конфискацију имовине после рата.
Како се рат ближио крају, а са истока надирала све ближе совјетска Црвена армија, локални Немци и Мађари (њих око 130) су напустили Станишић плашећи се одмазде за злочине које је немачка и мађарска војска починила на тлу Југославије, у чему су учествовали и чланови њихових породица или они сами. Око 1.200 Немаца и Мађара из Станишића наћи ће се на фронту у Другом светском рату, погинуло их је 242 (у Русији 65, Мађарској 37 итд).

Станишић је ослобођен од стране Руске Црвене армије 22. октобра 1944. године. Стража је са милетићке стране јавила “Руси, Руси долазе!”. Било је ближе десет часова, Главним сокаком су на коњима пројурили црвеноармејци. Народ је на окупу. Коњаници су се вратили и зауставили код Општинске куће, ту су већ били совјетски официри. Јосип Венер је на немачком узвикнуо “Капе доле!”, што су сви и учинили. Од масе се до ослободилаца нису могли пробити људи што су јуче после подне преузели власт. Око хиљаду и петсто Немаца здравило се са црвеноармејцима и официрима, све док Срби нису казали да су они чланови “Културбунда”. Црвеноармејци нису знали кога имају испред себе, што је и разумљиво. Настао је тајац када су се својим поздравним говорима јавили Јован Вукајлов и учитељ Петар Бачић. Ватрогасна музика је засвирала, клицало се Титу, Стаљину и краљу Петру… 
После рата марта/априла 1945. године у читавој Војводини и Славонији дошло је до исељавања Немачког становништва. 

Село Станишић је познато као последње исељено, Десети август 1945. био је “црни дан” за станишићке Немце. Око 3.500 људи је пресељено у околне логоре (Крушевље и Гаково), док је 300 људи (мајстора, жена куварица) остављено у селу да раде за партизане. Они су радили између осталог и око силне стоке а и друге послове у Станишићу које је било пусто скоро 4 месеца до 6. децембра када је стигле прва композиција народа Далмације. Неки од тих Шваба су после служили код колониста, и сигурно их је двестотињак и после остало у селу, али су се касније 1950-их иселили у Немачку, мало их је остало у Станишићу. Они што су депортовани у логоре (Гаково и Крушевље) су умирали од глади, колере, дизентерије и осталих болести. У Гакову је умрло око 8.500 а у Крушевљу око 3.500 људи. Сви преживели из Војвођанских логора су пуштени 1947. и 1948. године преко границе - већина је отишла у Аустрију и Немачку а неки и у прекоокеанске земље.

У четвртом и последњем наставку приче о Станишићу читајте како је изгледала колонизација Далматинаца и “македонских Далматинаца” као и које све познате личности чији значај превазилази локалне оквире потичу из овог села.

Роберт Чобан