БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: СТАНИШИЋ (4) Како су Далматинци, уместо у Апатину, завршили на северу Бачке

Одакле далматински акценат на северу Бачке?

На месту интернираних Немаца, одлуком Владе ДФ Југославије на трећем заседању АВНОЈ-а одржаном после Другог светског рата, у Војводину и Барању требало је да буде насељено становништво из пасивних крајева Хрватске (Далмација, Лика, Банија, Кордун, и Горски Котар), Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније, па је током 1945/1946. године из ових крајева колонизирано око 42.000 породица. 

За колонизацију народа из Далмације првобитно је предвиђен град Апатин, који је могао прихватити око 10.000 људи, таман толико колико је и планирано да дође из кршне Далмације. Међутим пред сам долазак првог воза у Бачку дошло је до обрта, јачи лоби Личана је пресудио, и Далматинци су морали пут два бачка села удаљена од Дунава и главних путева - Станишић и Риђица. У Станишићу је планиран смештај за 1.330, а у Риђици за 670 досељеничких породица.

Када је прва композиција насељеника (150 породица), са подручја Обровац, Задар, Книн и Сињ која је упућена за Риђицу стигла 6. децембра 1945. у Станишић, староседеоци Станишића листом су изашли на железничку станицу да виде и поздраве насељенике, а поздравни говор им је одржао Јован Вукајлов, председник општине. Станишићани су прве насељенике даривали јелом, пићем и другим ђаконијама. 

Импресионирани оваквим дочеком, и чувши да је Станишић веће и лепше место, путници нису хтели да продуже за Риђицу. Изразили су жељу да остану у Станишићу и да се ту населе. Већи број породица напустило је вагоне и самовољно се уселило у празне куће у Станишићу (околина Железничке станице (данас улица Цара Душана). Међутим колонизациони план покрајинске комисије у Новом Саду није се могао мењати…

У Станишић је први транспорт породица из Далмације (од укупно седам) стигао на Светог Николу 1945. Пут од Далмације до Станишића био је дуг и исцрпљујући. Масе народа путовали су бродовима до Бакра и железницом до Сушака, па преко Загреба, до Дунава, неки транспорти преко Новог Сада а неки преко Богојева. Од 867 породица које су се задржале у Станишићу 1956. према пореклу насељавања било је: 121 породица из Книна, 242 из Сиња, 85 из Шибеника, 22 из Макарске, 18 из Имотског, 3 са Корчуле, 2 из Лике, из Бенковца 161, 111 из Сплита, 49 из Метковића, 21 из Дрниша, 6 из Задра, 3 породице са Кордуна и још неколико породица из разних крајева.

За разлику од других насеља у Бачкој, у Станишићу се колонисти нису груписали по срезовима и крајевима одакле су дошли. И на крају, у време колонизације Војводине 1945–1948. у Станишић је, у односу на друга села у покрајини, дошао највећи број колонистичких породица - 1070 (5.430 чланова).

У петом таласу колонизације у село пристижу “Македонци”. Реч је заправо о Далматинцима који су између 1921. и 1936. колонизовани у Овче Поље у Македонији па су их по избијању рата 1941. бугарски окупатори протерали прво у Ниш а касније су прешли у Неготинску крајину да би после рата 1946. завршили у Станишићу.

Колонистима је додељено 11.500 јутара обрадиве земље, а у зависности од броја чланова и заслуга у рату породице су добијале од шест до 14 јутара.

Од владике Иринеја до „Дебелог самураја”

Станишић је у протеклих век и по дао бројне познате личности чији значај превазилази локалне оквире. Не постоји ниједно село у Војводини из којег је потекло оволико успешних људи у најразличитијим областима.

Димитрије Коњовић (1888–1982) био је пилот и индустријалац;  Иван Радовић (1894–1973) — сликар, академик, члан југословенског тима у Девис-купу 1929;  Имре Пачери (1900–1980), лекар, хигијеничар, ергоном, универзитетски професор;  Гашпар Улмер (1915–2002) историчар, књижевник и архивист;  Ту су затим и Стојан Бербер (1942), лекар, књижевник, универзитетски наставник и медицински академик;  Душанка Огар (1951–2014), кустос Градског музеја у Сомбору и аутор великог броја текстова о друштвеном животу и обичајима народа Станишића;  Никола Поплашен (1951) — универзитетски наставник, председник Републике Српске у периоду 4. новембар 1998 — 6. март 1999;   Драгица Палаверса Мијач (1953–2014) репрезентативка СФРЈ у рукомету (злато на СП 1973. и Медитеранским играма 1979, сребро на СП 1971);  Јасмина Грковић-Мајор (1959) - филолог и лингвиста, универзитетски професор на филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, члан САНУ;  Мирјана Ђурица (1961) — репрезентативка СФРЈ у рукомету, олимпијска победница 1984, са РК „Раднички“ из Београда осам пута првак Југославије и два пута првак Европе;   Ангелина Атлагић (1962) - костимограф, сценограф, сликар и универзитетски професор; Славица Ринчић (1966) — рукометашица;  Слободан Веселиновић (1967) — рукометаш који је годинама играо у Првој шпанској лиги;  Свакако један од најпознатијих Срба рођених у Станишићу је Иринеј Буловић (1947) актуелни епископ Бачки.

У Станишићу је постојао чак и панк-бенд “Дебели Самурај”. Снимили су један албум “Свако има право на живот… на свој живот имам право само ја” (1997).

Период прилагођавања колониста новим условима рада и живота потрајао је неколико наредних година. Највише потешкоћа било је око земљорадње јер ови вредни, али том послу невични људи, нису успевали да одмах правилно обрађују земљу и припремају усеве, а посао је отежавао и недостатак пољопривредне механизације и алатки (у селу је било свега десетак трактора, са две-три сејачице, као и 23 вршалице које су затечене овде), па је првих година земља обрађивана по „бригадном систему“.

И ратни догађаји 1991-1995. опет су присилили Србе Крајишнике на нове мучне сеобе. Почетком јула у Станишић долазе прве избеглице из великих градова (Загреб, Задар, Сплит, Сисак, Ријека, ...), али већ крајем 1991. и читаве колоне избеглица.

Петог, шестог и седмог новембра 1991. стигло је у Станишић око 150 ученика из Тења и околине који ће у Станишићу похађати основну школу (настава ће се одвијати у поподневној смени а то ће бити њихова школа). У суботу 9. маја 1992. г. ученици из Тења, њих око 150 са својим наставницима, који су уточиште за време рата у Хрватској нашли у Станишићу, где су похађали школу, вратили су се кући у Тење.

Ипак, највећи егзодус забележем је након операције “Олуја” - тада у Станишић долази нови талас далматинског српског становништва између 3.000 - 4.000 људи али се само мали број њих задржава у селу.

Након пада Српске Крајине и доласком великог броја избеглица у Станишићу долази до протеривања једног броја овдашњих Хрвата. До краја августа 1995. из Станишића су се иселиле 43 хрватске породице.

Пред крај посете Станишићу обилазим оба гробља, православно и католичко као и Калварију и продужујем на север у правцу Риђице, најсевернијег села у саставу Града Сомбора о којем ћете читати на овом месту за седам дана.

Роберт Чобан