ОВАЈ СЛАТКИШ ЈЕ СИМБОЛ ПОВРАТКА ТРАДИЦИЈИ Како је КИТНИКЕЗ превагнуо да ДРАГАН РАДУКИН остане у Тителу и оснује свој бизнис ОВО ЈЕ ЊЕГОВА ПРИЧА
Мирис куваних дуња шири се малом радионицом у Тителу, на ободу Тителског брега.
У том густом, слатко-киселом мирису, као да су се помешали време и сећања некадашње војвођанске кухиње и данашњи покушаји младих да у селу пронађу своју будућност. Управо ту, у породици Радукин, настаје китникез по рецепту старом скоро један век.
Овај слаткиш, који су у Војводину донели Аустроугари, некада је био неизоставни део трпезе. У време када се слатко није куповало у продавници, већ стрпљиво кувало у шерпама, китникез је био доступан свакој кући. Данас, међутим, он има и нову улогу, постаје симбол повратка традицији, али и разлог да млади људи остану тамо где су одрасли.
Драган Радукин један је од оних који су одлучили да не напусте село. Док меша густу масу од дуња, прича како је све почело.
– Моја бака је донела рецепт када се доселила у Тител. Он се преносио у породици, али дуго је био само део наше куће. Онда је отац дошао на идеју да то претворимо у нешто више, да почнемо производњу и понудимо га другима – каже Драган, који је иначе и тамбураш.
Та одлука, донета пре више од десет година, није значила само покретање малог породичног посла. За њега је то био и избор да остане. У времену када млади масовно одлазе у веће градове или иностранство, он је изабрао да своју будућност гради управо ту, међу воћњацима и старим рецептима.
Производња китникеза није брз процес. Дуње се дуго кувају, затим маса одлежава, суши се и полако добија своју препознатљиву структуру и тамноцрвену боју. Што дуже стоји, мање је сладак, али квалитетнији, баш као што и живот на селу тражи стрпљење, али временом даје чвршће резултате.
– Данас га многи праве да буде сјајан и одмах спреман за јело, али прави китникез тражи време. Ми смо одлучили да останемо верни томе – објашњава Драган.
Некада су домаћице китникез чувале као драгоценост. Умотан у папир, скривен у кутијама и ормарима, чекао је празнике и посебне прилике. Ипак, како се кроз смех препричава, деца су га увек некако проналазила пре времена.
Овај слаткиш поново налази своје место на трпезама. На сајмовима, где Радукини представљају свој производ, често се дешава да купци застану, пробају и на тренутак се врате у детињство.
У Италији познат као котоњата, у Шпанији као дулче де мембрило, у Грчкој као кидони, китникез је свуда једноставан производ од дуња, али и део културе. У Србији, он данас добија и ново значење, постаје пример како се традиција може претворити у одржив посао.
Симбол слатког трајања
Радукини су временом проширили понуду и на декоративне ролате од дуња, који све чешће постају део свечаних трпеза. Ови пажљиво обликовани слатки залогаји посебно су тражени за свадбе, где их младенци бирају као аутентичан поклон за своје госте. Уместо уобичајених дарова, све више парова одлучује се за нешто што носи печат традиције и домаће производње, па ролати од китникеза, упаковани са пажњом и у духу старих обичаја, постају симбол трајности, захвалности и повратка коренима.
Породица Радукин дуње узгаја на сопственом имању, а производњу је подигла на ниво мале радионице која ради током целе године. Села у Војводини, као и широм Србије, суочавају се са одласком младих. Недостатак посла, мање могућности и жеља за бржим животом одводе читаве генерације. Ипак, примери попут Радукина показују да постоји и другачији пут.
– Није лако, али има смисла. Када видите да од нечега што је део ваше породице можете да направите посао, онда и останак добија другу тежину – каже Драган.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.