(ФОТО) Одлазак бескућника са стилом и манирима ПРЕМИНУО СТИВЕН БРАУН Суботичани се опраштају од суграђанина који НИКАДА НИЈЕ ПРОСИО: "Гари мој добри, несхваћени емотивцу..."
Напустио нас је Стивен Браун, бескућник са стилом и манирима, човек који је, упркос свему, остао достојанствен до краја. Тек ретки су знали да му је право име било Стевица Францишковић.
Преминуо је у суботу, 4. априла, у суботичкој болници, где је лежао готово месец дана због тешког здравственог стања.
Стивен Браун, дугогодишњи суботички бескућник препознатљив по достојанству и необичном животном ставу, добио је трајну адресу. Његова прича остаје подсетник на танку линију између сигурности и улице, али и на снагу човека да остане свој упркос свему, преноси Телеграф.
У граду кроз који често пролазимо у журби, међу лицима која не примећујемо и причама које ретко чујемо, живео је човек кога су многи знали – а мало ко заиста упознао.
Пре готово деценију, једне хладне јануарске ноћи, на минус неколико степени, седео је у пивници хотела „Галерија“ са новинаром Милутином Митрићем, у крокс папучама, без чарапа, са цигаретом у руци и чашицом „јегера“ пред собом.
Обавили су тада (2017) један разговор који је преточен у новинарску репортажу. Говорио је тихо, без патетике, као неко ко је одавно прихватио свој пут. „Живим за један дан“, рекао је тада. И заиста, чинило се да сваки његов дан има своју тежину и своју меру.
Стивен није био „обичан“ бескућник. Имао је све – кућу, посао, живот какав воде многи. А онда, како је сам говорио, „ђаво га је узео под руку“ и одвео на улицу.
Побегао је не само од онога што је имао већ и од сопственог имена. Изабрао је живот без адресе, али не и без достојанства. И тако три пуне деценије.
"Мирно спавај"
"Гари мој добри, несхваћени емотивцу, тражио си правду и надам се да си је сад нашао. Остаће ми у сећању ноћне смене за које смо некад желели да брзо прођу, а некад смо се чудили како је брзо свануло. Мирно спавај без дудлера који су те увек нервирали", написао је један његов пријатељ кроз последњи поздрав.
Стивен Браун није био само бескућник. Био је подсетник да живот може да се промени преко ноћи, да достојанство не зависи од адресе и да иза сваког човека, без обзира на то где спава, стоји прича коју вреди чути.
"Нека му је мирно небо под којим је провео толике ноћи".
Никада није просио. Није желео да пружа руку за ситниш, нити да спушта поглед. Ако би и тражио, било је то од познатих људи, отворено и без скривања. Имао је свој кодекс. Пио је страно пиво, пушио скупље цигарете и држао до себе, чак и када није имао ништа.
Зиме су му биле најтеже. Спавао је где је стигао – на клупама, у кафићима, понекад наслоњен на зид, са једним оком отвореним. Плашио се, али није одустајао. Купао се на градској чесми, а једном недељно одлазио на базен.
Говорио је да би, када би добио на лотоу, само желео да цео дан проведе у топлој кади. Тако мало, а тако много.
У његовим речима често се крила тиха филозофија живота. Питао се ко је заправо слободнији – они са адресом или они без ње. Говорио је да бескућник нема бриге „кућника“, нема рачуне, нема обавезе, нема страх од губитка онога што нема.
Али, између редова, осећала се тежина те слободе.
Суботичани су га познавали. Нудили су му храну, одећу, помоћ. Неки су застајали, неки би само прошли. Као и увек, град је имао времена колико и његови људи.
Данас, када Стивена више нема, остаје питање – да ли смо га заиста видели док је био ту? Или смо, како је сам говорио, често жмурили на туђу муку?
