БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РИЂИЦА (1) Виногради, колонисти и тишина - од ризлинга и мушката до празних школских клупа

Засаде винове лозе нисам наиме видео у околини осталих села која сам у овом крају обилазио (Растина, Гаково, Станишић, Светозар Милетић). Традиција виноградарства и винарства у Риђици стара је неколико векова. Становници Риђице, која је данашњим именом најраније поменута у турским катастарским дефтерима из 1578. и 1591. бавили су се виноградарством још у 16. и 17. веку. 

Први тачнији архивски подаци о гајењу винове лозе у Риђици потичу из 1699. када је, на сумарном попису насеља Бачке жупаније, ово село забележено са 39 домаћинстава, која су, између осталог, обрађивала 12 мотика винограда (мотике је стара мера за величину винограда од 94 квадратна хвата). 1783. у коморском селу Риђици, од 139 сеоских домаћинстава, 82 су поседовала винограде у сеоском атару, који су се простирали на 108 пожунских јутара (једно пожунско јутро износила је 1.100 квадратних хвати). Мапа из исте године показује да су се велике површине винограда налазиле у непосредном окружењу Риђице, северно и јужно од села. 

Запис из 1790. каже да риђички виногради дају довољно рода, али да Риђичани вино не продају, него га користе искључиво за своје потребе. Катастарска мапа властелинског поседа Риђице из 1805. саопштава податак да становници села винограде имају на површини од 235,5 пожунских јутара. У склопу личних поседа властелина Емерика Ковача (износили су 2.914 пожунских јутара), налазило се још додатних 200 јутара винограда. Од грожђа у риђичким виноградима властелинске породице Ковач производио се, крајем 19. и почетком 20. века, италијански ризлинг и мошт од беле динке, а прављена су и деликатесна вина капела и мушкат.

У Риђици се, након колонизације (1945/46), виноградарство још интензивније развија, чему је, осим погодног песковитог земљишта, помогла и чињеница да су многи колонисти пореклом из Далмације, мада без значајнијег искуства у равничарској обради земље дошли у Риђицу као већ искусни виноградари, те су на овом пољу врло брзо претекли староседеоце села. У добрим годинама, са довољно сунца и кише, род винограда био је задовољавајућег квалитета. 

1957. у Риђици је било 360 катастарских јутара винограда, већином у поседу индивидуалних произвођача (риђичка Земљорадничка задруга имала је тада огледан виноград величине 18 јутара, а скоро свако сеоско домаћинство имало је мању или већу површину винограда било на окућници, било у атару села). 

Крајем 20. века (1995) виногради риђичког атара у приватном сектору заузимали су површину од 138 хектара, а у друштвеном поседу од свега седам хектара. У атару Риђице тада је под виноградима било свега 2,55% од укупне површине сеоског атара. Према подацима на сајту ридјицкивинари.орг у Риђичком виногорју тренутно постоји девет винарија и подрума вина: Винарија Швељо, Етно – кућа Ружица, Подрум Миланко, Подруми Митровић, Подрум Безбрадица, Подрум Милић, Винарија Драгић, Винарија Жаба и Винарија ВРТ.

Улазим у село и прво што обилазим је православно гробље којим доминира капела породичне гробнице Бабић. Подигли су је Милка и Милан за свог прерано преминулог сина Мирка (1968-1986). “У олуји, у бури, крај недаћа свих, уз тешке губитке и уз тугу клету, бити насмејан, природан, тих - највећа је уметност на свету. Почивај у миру драги сине и долазак наш чекај само. Потрпећемо зло ми сине па ћемо и ми тамо!”, пише на мермерној плочи на капели. 

Заиста, Мирко није дуго чекао мајку, умрла је од туге већ годину дана касније 1987. док је отац Милан туговао и самовао још 11 година и преминуо 1998. Испод је и фотографија баке Стане и деде Ђура рођених у 19. веку. Деда Ђуро је са далматинском капом на глави што говори и о пореклу ове несрећне породице.

У центру села још један знак да су овде после Другог светског рата колонизовани Далматинци, плакат на којем пише “Летњи турнир у боћању”. Риђица је на попису 2022. имала 1.482 становника што је 26.3% мање него 11 година раније и сврстава је међу неславне рекордере у депопулацији међу војвођанским селима. Мештани веле да на ноћењу у селу нема више од 1.000 становника. Свој историјски максимум Риђица је имала на попису 1953, када је у селу живело чак 4.317 људи - четири пута више него данас.

У Основну школу Петар Кочић иде осамдесетак деце а 2020. први пут у историји није уписан - ниједан ђак првак. 

За седам дана на овом месту читајте наставак приче о Риђици - детаље из бурне историје села, приче о православној и католичкој цркви као и Дворцу породице Ковач у центру села.

Хиљаде људи на локалном дербију

У једном тренутку, 1935. у Риђици су постојала два фудбалска клуба: Спортски Клуб „Ватрогасна омладина” и „Риђички Спортски Клуб” који ће се заједно у сезони 1935/36. наћи у најнижем степену фудбалског такмичења Краљевине Југославије. 

Како су два клуба била превелика за мало место као што је Риђица, они су се лета 1936. фузионисали у Спортски Клуб „Север”. После само два одиграна кола јесењег дела првенства 1937. године екипа „Севера” из Риђице је напустила такмичење и расформирала се… 

После колонизције народа Далмације у Риђицу, фудбалски клуб покренут је 1946. под новим именом “Граничар”. Следе светли дани клуба који је свој највећи успех забележио у сезони 1983/84. Тада се екипа из Риђице пласирала у Бачку лигу. Надметали су се у овој конкуренцији чак четири сезоне. 

Поводом 60. година од оснивања “Граничара”, 16. августа 2006. године у Риђици је гостовала новосадска “Војводина” а 2016. поводом 70 година клуба организован је целодневни програм. 

Посебно је занимљиво да се у Риђици и Станишићу деценијама одигравао “Дерби Далмације”. Реч је о дуелу између фудбалских клубова та два села насељена колонистима из Далмације. Први је одигран већ 1947, годину дана по доласку колониста у Риђицу и Станишић.

Првенствене утакмице ова два ривала увек су будиле велико интересовање код публике, на стадионима се тада знало окупљати и по неколико хиљада људи… 

ФК „Граничар” је престао да постоји септембра 2023. када је суспендован након неодласка на два гостовања у сезони 2023/24 Међуопштинске лиге Сомбор тако да прославе 80. рођендана ове године по свему судећи неће бити.