(ВИДЕО) 40 ГОДИНА ОД ЧЕРНОБИЉСКЕ КАТАСТРОФЕ На овај дан време је стало, а свет је у неверици пратио вести о последицама

Наиме, у ноћи 25. на 26. априла 1986. године, током безбедносног теста који је требало да симулира губитак електричног напајања, у четвртом блоку нуклеарне електране Чернобиљ дошло је до низа критичних грешака у дизајну реактора типа РБМК и оперативних пропуста.

У само неколико секунди, снажан пораст снаге довео је до две експлозије које су разнеле кров реактора. Језгро реактора је остало отворено, а графитни модератор је почео да гори, избацујући радиоактивни материјал директно у атмосферу.

Ватрогасци који су први стигли на лице места нису били свесни да се боре против невидљивог непријатеља – смртоносног зрачења.

Први сати, збуњеност и порицање

Совјетске власти су у првим сатима након несреће реаговале споро и некоординисано. Локалне структуре у оближњем Припјату и Чернобиљу у почетку нису имале потпуне информације о обиму катастрофе.

Евакуација града Припјата, који се налазио само три километра од електране, започела је тек 36 сати након експлозије. Становницима је речено да понесу само најосновније ствари, уз уверавање да ће се брзо вратити кућама.

Али повратка није било, а град је већ био високо контаминиран.

„Ништа се није догодило“

У првим данима након несреће, совјетске власти су покушале да минимизују размере катастрофе. Званична саопштења била су кратка и нејасна, без признања стварног обима хаварије.

Тек када су радиоактивни облаци почели да прелазе границе СССР-а, постало је немогуће сакрити истину. Притисак из иностранства, али и научни подаци, натерали су совјетско руководство да призна тежину ситуације.

Ипак, чак и тада, информације су биле контролисане и дозиране.

Истина стигла из Шведске

Први јасан сигнал да се нешто катастрофално догодило није дошао из Совјетског Савеза – већ из Шведске.

У нуклеарној електрани Форсмарк, радници су 28. априла 1986. регистровали необично повишено зрачење на одећи, иако сам реактор није био извор.

Невидљиви облак радијације и страха над Југославијом

Дани који су уследили након инцидента у Чернобиљу донели су неизвесност и просторима бивше Југославије, укључујући и Србију.

У почетку, информације су стизале споро и непотпуно. Јавност је живела између званичних саопштења и страха који се ширио брже од вести. Тек накнадно је постало јасно да је радиоактивни облак, у одређеној мери, доспео и до ових простора, највише путем кише која је спустила честице на земљу.

У Југославији су одмах покренута појачана мерења радиоактивности. Стручне службе пратиле су ваздух, падавине, земљиште и пољопривредне производе. Институти за јавно здравље и метеоролошке службе радили су непрекидно, у покушају да сачувају јасну слику о ситуацији која је била све само не стабилна.

Упоредо са мерењима, уследиле су и мере заштите становништва. Грађанима је препоручено избегавање конзумирања свежег млека и лиснатог поврћа, као и појачана хигијена хране. Посебно су опрез биле добиле осетљиве групе – деца и труднице.

Иако су измерене вредности у већини случајева биле испод нивоа који би захтевао ванредне здравствене мере, психолошки ефекат био је снажан. Страх од невидљивог, од онога што се не може осетити ни видети, постао је део свакодневице.

Након провере, искључена је локална хаварија. Једино објашњење било је да радиоактивни облак долази изван Шведске.

Тако је свет сазнао да се у источном делу Европе догодила велика нуклеарна несрећа – пре него што је Москва то званично признала.

Људи који су стајали између света и реактора

Након експлозије, у зону је послато више стотина хиљада војника, ватрогасаца, инжењера и рударских радника, познатих као „ликвидатори“.

Њихов задатак био је да угасе пожар, уклоне радиоактивне остатке и изграде „саркофаг“ – бетонску и челичну конструкцију која је требало да затвори реактор.

Многи од њих радили су без адекватне заштите, оставивши здравље и животе, не знајући стварни ниво опасности.

Научници и борба са непознатим

Совјетски научници су се суочили са ситуацијом без преседана. Зрачење у језгру реактора било је толико високо да су мерења била отежана или немогућа.

Чернобиљ у сенци рата

Током руско-украјинског рата, зона око Чернобиља је у фебруару и марту 2022. била под контролом руских снага, што је изазвало забринутост за безбедност објеката. 

Особље је радило у отежаним условима, са ограниченим сменама и проблемима у снабдевању и надзору. Након повлачења руских снага, украјинске власти су поново успоставиле контролу и наставиле редовно праћење радијације. 

Иако није дошло до већег радиолошког инцидента, рат је повећао ризике и нарушио стабилност управљања самом зоном.

Постојала је реална опасност од нове експлозије, услед потенцијалног контакта растопљеног језгра са водом испод реактора.

У тим условима, донете су одлуке које су укључивале испуштање воде и интервенције у екстремно опасним зонама.

Европа у неизвесности

Како се радиоактивни облак ширио, мерења широм Европе показивала су необјашњиве скокове радијације.

Земље Скандинавије, Централне Европе и Балкана почеле су да бележе повећане вредности у ваздуху и падавинама.

У многим државама уведене су привремене мере контроле хране, посебно млека и свежих пољопривредних производа.

Подсећање које не бледи

Чернобиљ је постао више од индустријске несреће. Постао је симбол система који је покушао да контролише истину, али није могао да контролише последице.

Припјат је остао замрзнут у времену. Празни станови, напуштене школе и зарђали дечји точкови и данас стоје као неми сведоци.

Данас, четрдесет година након експлозије, Чернобиљ остаје опомена човечанству.

Не само о опасности нуклеарне енергије, већ и о опасности ћутања, одлагања истине и потцењивања ризика. Јер у Чернобиљу, као и много пута у историји, најпре је експлодирала – тишина.