(ВИДЕО) САМО 20 ЂАКА ДОЛАЗИ НА НАЈЗАНИМЉИВИЈИ СМЕР У НОВОСАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ "ЛАЗА КОСТИЋ" Снимају филм, праве костиме, раде као ПРАВИ ПРОФЕСИОНАЛЦИ! Професорке откриле како изгледају часови
Гимназија „Лаза Костић“ своја врата ученицима отворила је 2000. године, а током прве две деценије постојања била је препознатљива по општем смеру. Међутим, дух времена и потреба за новим облицима изражавања довели су до значајне промене- школске 2020/2021. године уведен је аудио-визуелни смер, истовремено када и у школама у Београду и Крагујевцу.
Овај смер уписује 20 ученика, који своје место морају да изборе на посебном пријемном испиту у мају. За оне који прођу, отвара се свет у коме се учење не своди на теорију, већ постаје жив процес стварања, истраживања и личног изражавања. Кроз наставни програм, ученици добијају простор да развијају креативност и стичу знања из области позоришта, медија, филма, видео-игара и дигиталне културе.
Анкица Мицашевић, наставница аудио-визуелних уметности, наглашава да се ђаци кроз четири године упознају са свим мултимедијалним областима.
-Баве се упознавањем филма, видео- игара, телевизије, интернета и процесом развоја свих тих уметности. Ми се дотакнемо и онога што је ван сцене- маске, шминке, костима, сценографије, сценарија и драмског текста. Сада радимо на развоју сценарија, односно како се он пише, адаптира. Они уживају док то раде. Много уче и види се примена ствари које науче. Када иду у биоскоп или позориште повезују научене ствари са часа. Често знају да ми кажу да више никада неће погледати филм „нормално“, да гледају какав је кадар, какве су боје- прича кроз осмех наша саговорница.
Како истиче, интересовања ученика најчешће се усмеравају ка филму и видео-играма, а сваке године круна њиховог рада постаје заједнички пројекат- филм. Тај процес за њих није само школски задатак, већ прилика да осете праву динамику једне продукције, од првобитне идеје до финалне сцене.
-Постоје средњошколски фестивали филма, на које се пријављују, Новосадски филмски фестивал. На њему су освајали највише награда за камеру, глуму, монтажу. Цео разред прави филм, а свако има своју улогу- неко глуми, неко снима, а сами и пишу сценарио.
Тематика којом се баве није површна – напротив, ученици се храбро хватају у коштац са савременим проблемима попут вршњачког насиља и друштвеног неприхватања, показујући зрелост и способност да кроз уметност проговоре о стварности која их окружује.
-Они се ту уче и дисциплини, организацији, озбиљности, не само снимању. Продукцији приступају врло озбиљно- нема кашњења на сет, тестирају локације. Имамо и део девојака које раде костиме, шминку и за свакога се нађе по нешто. Све схватају као тимски рад и врло дисциплиновано.
Кроз такав рад, таленат се јасно препознаје већ у школским клупама. Неки од ученика већ настављају свој пут ка професионалним водама, што потврђује и пример матуранта који је наставио школовање на Академији, на смеру за видео-игре.
-Покушавам да са њима кроз мини вежбе покажу своје афинитете. Радили смо слепстик комедију. Обожавају Чарли Чаплина и неми филм. Тачно се види када донесу свој готов филм коме више лежи монтажа, снимање, писање. Увек им дајем своју пуну подршку- навела је Мицашевић.
Осим конкретних знања, ученици стичу и нешто што се не може лако измерити – самопоуздање, сигурност у изражавању и храброст да следе своје идеје. Управо то им даје чврсту основу за даље образовање и будућу каријеру.
-По мом мишљењу, овај смер је био потребан деци, поготово што је интересовање за Департман аудио визуелних уметности на Академији у Новом Саду из године у годину све веће. Кинематографија у Србији се доста пробудила, сада има много продукцијских кућа и више се снима данас. У Србији сада постоји прилика за децу да се афирмишу и направе каријеру од тога. Такође, деца виде да је то лепо занимање и да не морају да оду из земље.
Да овај смер није само образовни, већ и дубоко лични и развојни процес, потврђује и Марија Паунац, наставница српског језика и књижевности и сценске уметности. Њен приступ од самог почетка ученицима шаље јасну поруку – овде је другачије, овде је слобода изражавања правило.
Прво што ученици чују од ње јесте да часови сценске уметности нису обични, да нису потребне клупе и столице, него да је све што је необично у учионици прихваћено.
-Очекујем од њих да буду отворени, желим да чујем њихово мишљење и да ћу то највише ценити, говорим им и да ћемо радити на машти и кроз игру. Прво полугодиште и најчешће јесте игра, како би се опустили, а они ни не знају да тада уче. То је најлепше на том смеру, да се кроз игру која се прилагођава годинама уче. Полако им уводим и књижевност где обрађујемо књижевна дела кроз сценске уметности. Завршила сам смер Драма у образовању, на Академији у Новом Саду- истакла је.
Такав приступ настави ствара посебну атмосферу, у којој ученици не само да уче, већ активно учествују у креирању сопственог образовања, доносећи идеје и обликујући наставу заједно са професором.
Паунац инсистира и на оснаживању групе кроз вежбе, а да често чује питање „Шта данас радимо занимљиво?“
-Чак и они мени дају идеје. Види се колико напредују, који им се светови отварају. То више није мој посао него наше заједничко стварање. Човекова сврха је да то нешто ствара, а овај смер управо то даје. Онолико колико дам, толико ћу и добити. Припрема за час ми је много тежа, него сама реализација- наводи наставница.
Као разредни старешина, Паунац има прилику да види и другу страну приче – ону која стиже из породичног дома. Управо ту се најјасније огледа вредност овог смера.
Оно што истиче као изненађујуће лепо и ретко, јесте да родитељи говоре да деца једва чекају да дођу у школу.
-Долазе кући пуни утисака, говорећи да им није оптерећење, односно ја имам среће и поклон од Бога што имам ово одељење и старешинство. Сада смо радили „Ану Карењину“ и цело одељење је прочитало обе књиге. То се никад није десило! Неки су чак гледали филмове и упоређивали америчку и руску продукцију. Када се ради, они на све забораве, поштују једни друге, што говори да они постају мали професионалци, зрели професионалци- закључила је Паунац.
У времену када се често говори о изазовима образовања, прича о аудио-визуелном смеру у Гимназији „Лаза Костић“ показује да школа може бити место радости, креативности и истинског развоја – простор у коме се не учи само градиво, већ и живот.