БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ШАШИНЦИ (2) Сладе се бостаном, пуцају бичем и јурцају аутима
Центром Шашинаца доминирају два занимљива споменика.
Необично је што су оба од дрвета. Први, висок четири метра приказује Сремца са хлебом у руци. Други приказује два мушкарца који се грле. Да одмах разуверимо оне који мисле да су Сремци постали одједном толерантни према различитим сексуалним опредељењима.
Када се приђе бриже, види се споменик приказује сремског сељака и партизана са пушком који се грле у прилично слободној визији уметника чија име нисам успео да сазнам.
У Првом светском рату село је активно учествовало у пребацивању војске Краљевине Србије из Мачве у Срем на месту Легет. Велики број војника је погинуо том приликом, јер су војску која се пребацивала пресрели аустријски војни одреди. У Другом светском рату страдало је 130 житеља села - неки су погинули у НОБ-у, док су други били жртве окупатора (Немаца) и његових помагача (усташа).
Село се на свим послератним пописима до последњег добро држало, број житеља се кретао око 2.000 без већих осцилација, да би тек на попису из 2022. њихов број нагло пао на 1.436. О том тренду сведочи велики број очигледно празних кућа у селу.
Локални Фудбалски клуб „Слобода” основан је 1932. Иначе, спорт организовано у Шашинцима постоји од 1924. када је основано Соколско друштво, оно је уз помоћ Митровчана засадило 350 стабала липе, а зна се и да су учествовали на соколским слетовима у Сарајеву (1934) и Љубљани (1935).
Прву кожну фудбалску лопту у Шашинце је донео Симеон Мика Жегарац по завршетку Богословије у Сремским Карловцима. Све је почело тако што је Мика на лединама на брзину објаснио Шашинчнима правила игре. Наредне 1932. основан је и фудбалски клуб. Први састанак тим поводом одржан је у кући Славка Брдара Срдића, Микиног комшије и пријатеља из шора. На овом састанку је састављен први фудбалски тим Шашинаца. Вежбали су млади фудбалери, под будним оком и саветима, најбољег међу њима, проте Мике Жегарца, који се може сматрати првим тренером „Слободе“.
Прва постава ФК Слобода у моменту формирања често се мењала и попуњавала новим играчима. Међутим, онај костур најбољих остао је да игра наредних пет – шест година и могу се сматрати оснивачима фудбала у Шашинцима. Били су генерација и пријатељи Фрање Јоже Гилера, славног југословенског репрезентативца. Убрзо су се формирали и тимови по шоровима „Сељак”, „Слога”, „Једанаест рага”, „Небојша”, „Земљорадник”, а сви су обично недељом међусобно играли утакмице.
Правила су се некад поштовала, а некад су се заобилазила, а игра је знала да прерасте и у физичке обрачуне. Професионалног тренера мењали су тешки физички послови у пољу који су набијали кондицију и снагу играчима. Утакмице су играли у околним селима против тамошњих клубова, а до тамо стизали бициклима, коњским запрегама и пешице, како фудбалери тако и шашиначки навијачи.
36 година Бостанијаде
У селу се већ 36 година одржава Бостанијада, која је посвећена омиљеном сезонском воћу - лубеници.
Манифестације се одржава у центру села, баш испод оног споменика Сремцу са хлебом а сваке године је богат и разноврстан програм за све генерације. Одржавају се надметања у различитим категоријама: избор за најтежу лубеницу и дињу, такмичење у брзом једењу лубенице, традиционално пуцање бичем.
Љубитељи гастрономије су уживају у кулинарском дуелу за титулу најбољег бећар паприкаша. Организатори манифестације су Месна заједница Шашинци и Удружење жена „Десанка Максимовић.”
Прву пријатељску утакмицу Шашинчани су играли у Великим Радинцима против тамошњег „Борца” 20. маја 1932, победивши у гостима резултатом 1:4, док су на домаћем терену убрзо, 10. јуна исте године савладали комшије из Јарка резултатом 2:1. А на пријатељску утакмицу у Пећинце 1937. маса народа је кренула возећи се у тридесет двоје дугих шинских кола припремљених за жетву, тако да је на трибинама било више Шашинчана него Пећинчана. Писаних података нема, али прича се да су Шашинчани тада победили домаћине резултатом 1:2.
Други светски рат обуставио је све фудбалске активности у селу, а они преживели и неки нови фудбалери обновили су сеоски клуб и фудбал већ 1946.
По одласку из села у правцу моста на Сави обилазим шашиначко гробље којим доминира велика гробница породице Латас. На спомен плочи налазе се и фотографије два дечка на одру, призор који се не виђа тако често.
Слободан је рођен 1966. а умро 1971. док је његов стриц Драгомир поживео исто пет година - од 1924. до 1929.
Пажњу ми заокупља и необична гробница породице Радовановић у облику три пирамиде са крстовима на врху. На свакој од њих фотографија по једног детета страдалог 1943. године - Радосава (22), Катица (20) и Жика (18).
На изласку из Шашинаца са десне стране пута налази се Ауто-крос арена „Срем”, на којој се одржавају бројна такмичења. Најпознатије од њих је „Награда Срема”.
