ИНТЕРВЈУ Милош Николић, управник Народног позоришта у Суботици ИМАМО УСЛОВЕ ЗА КРЕАТИВНУ И УМЕТНИЧКУ СЛОБОДУ

После дугог ишчекивања и година у којима су позоришни посленици стварали у привременим условима, свечано је отворена нова зграда Народног позоришта у Суботици. Замишљена као модеран и функционалан уметнички простор који ће омогућити стварање и извођење најразличитијих сценских пројеката, зграда има савремене сцене, врхунску опрему, просторе намењене запосленима и публици. Последња представа у старој згради одиграна је у априлу 2007. године, а током скоро две деценије без сталне сцене, ансамбли су играли представе у алтернативним просторима. Народно позориште у Суботици једна је од најстаријих и најзначајнијих зграда у граду. Још 1854. године, у самом срцу Суботице, изграђено је прво градско камено позориште које је могло да прими око 1.400 гледалаца. 

Током своје дуге историје зграда је пролазила кроз бројне промене. Године 1915. уништена је у пожару, а до 1927. поново је обновљена. Представе су се у овом позоришту, уз повремене прекиде, играле све до 2007. године, када је због дотрајалости објекта започета његова свеобухватна реконструкција. Нова зграда отворена је представом „Сабирни центар”. О томе шта то значи за културну сцену Суботице разговарали смо са управником Народног позоришта  Милошем Николићем.

- У протекла два месеца имали смо прилику да по први пут у континуитету радимо у простору који смо дуго чекали и да сви ми запослени коначно будемо на истом месту. То је већ велика ствар, јер је у позоришту, као колективном чину, веома важно да сектори комуницирају, а заједнички простор је ово учинио могућим. Премијера „Сабирног центра“ Драме на српском језику била је симболичан почетак, а онда је премијерно изведен и мјузикл „Чикаго“ Драме на мађарском језику. Тек кроз свакодневни рад, пробе, представе, сусрете са публиком, почели смо заиста да упознајемо све потенцијале нове зграде. Ове две захтевне премијере као и трећа, драма Велика, одиграна 5. маја, дају ми за право да кажем да она већ сада функционише као прави позоришни организам, иако је природно да поједине сегменте још уходавамо. Оно што мене највише радује јесте чињеница да су и ансамбли и публика прихватили овај простор као свој.- каже Николић за „Дневник” и додаје: „Сви смо свесни чињенице да су републичке, покрајинске и градске институције издвојиле огромна финансијска средства како бисмо сада сви ми заједно могли истински да уживамо у лепоти и комфору овог здања и на томе смо им неизмерно захвални. Посебно се захваљујемо председници Покрајинске владе Маји Гојковић. У новом позоришном амбијенту уживамо ми који тренутно боравимо и радимо под овим кровом, а бенефите ће осетити сви будући глумци који ће стасавати на нашој позорници и будуће генерације публике које ће их пратити. Ово културно наслеђе је од непроцењиве вредности за све нас”.

Да ли су све сцене и технички капацитети у потпуности отворени и функционални или постоје делови зграде који се још увек постепено уводе у употребу?

- Већина кључних капацитета за функционисање нашег позоришта је усклађена, али овако сложен систем не може бити у потпуности завршен. Има доста тога што је за све нас ново и чему приступамо са великом дозом радозналости и спремности да и сами учимо. Постоје сегменти који се и даље постепено уводе у редован рад, пре свега у техничком смислу, јер желимо да сваки део система буде поуздан и у потпуности усклађен са потребама захтевних представа. То је процес који изискује време, али и стрпљење, и трудимо се да га водимо одговорно, без импровизација.

Шта је, по Вашем мишљењу, још потребно дорадити или технички унапредити како би цела зграда била у потпуности у оптималној функцији?

- Пре свега, реч је о фином подешавању на пример акустике у појединим сегментима, усклађивању сценске технике, додатној оптимизацији радних токова између различитих служби. Свака нова зграда, посебно овако комплексна, тражи време да сви њени системи почну да функционишу као јединствена целина. Нама је важно да тај процес буде темељан, јер желимо дугорочну стабилност и квалитет рада.

Како су се глумци и ансамбли прилагодили новим условима рада након повратка у обновљени простор, с обзиром на то да већ месецима активно играју у њему?

- Мислим да је прилагођавање било истовремено и емотивно и професионално. Ја сам релативно нов у позоришту у односу на моје колеге од којих су неки читав радни век у овој бранши и отишли су из ове зграде пре скоро деветнаест година, да би се у њу коначно вратили. После толико година рада у просторима које смо некако прилагодили својим потребама, повратак на сопствену сцену носи посебну драж. Глумци су врло брзо осетили предности простора, од техничких услова до саме сцене која изгледа потпуно другачије од оне коју су имали раније, па је било потребно време да се старе представе прилагоде овом простору, а нове постигну свој пуни потенцијал. Данас већ видимо сигурност и слободу у игри која долази управо из тог осећаја да припадамо овом простору.

Колико је у пракси промењен процес рада у односу на период пре реконструкције, и да ли нова сцена утиче на начин припреме и извођења представа?

- Промене су значајне. Нова сцена отвара другачије могућности у режији, сценографији, дизајну светла, па самим тим утиче и на начин размишљања о представи. Ако сте гледали „Сабирни центар“, могли сте да приметите које су могућности сцене, видели сте оне специјалне подизаче сценских платформи који су представи дали посебну динамику и квалитет. Процес рада је данас комплекснији, али и богатији. Видели сте и како изгледа сценографија „Велике“ и мислим да добро разумете о чему говорим. Имамо услове који омогућавају већу креативност и уметничку слободу.

Како функционише сцена „Јадран“ у новим условима и какву улогу сада има у репертоарској политици куће?

- Сцена „Јадран“ задржава своју улогу као простор који омогућава наступе балетских студија, балетских школа, аматерских представа, музичких састава и она за сада опстаје као још једно место у граду намењено сусретима са публиком.

У којој мери ће техничке могућности нове зграде утицати на будуће обликовање репертоара, посебно када су у питању захтевније продукције?

- У великој мери. Технички капацитети које сада имамо омогућавају реализацију пројеката који раније нису били могући или су били знатно отежани. То се већ види и у планирању репертоара. Имамо визуелно комплексније представе као и продукције које захтевају сложенију сценску механику. Ипак, трудимо се да техника буде у служби уметности, а не обрнуто.

Да ли постоји план за интензивнију институционалну сарадњу између Народног позоришта и Српског народног позоришта, нарочито у области драме и балета?

- За сада смо, што се балета тиче, имали значајан наступ ансамбла Народног позоришта из Београда. Балет „Ко то тамо пева“ био је пун, а 9. маја исти ансамбл одиграће “Лабудово језеро”. Наравно да је и сарадња са Српским народним позориштем природан и важан правац развоја. Она постоји одавно и наше представе гостују на сцени СНП-а, а њихове на нашој сцени. Постоји обострана спремност да се сарадња додатно продуби, како кроз размену представа, тако и кроз могуће заједничке пројекте.

Сандра Иршевић