НАКОН СКОРО ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ РЕТКИ НЕБЕСКИ ПУТНИК ПОНОВО НАД СРБИЈОМ Црнокрили зијавац прекинуо тишину Пештерске висоравни
На пространствима Сјеничко – пештерске висоравни, тамо где ветар непрекидно премешта облаке изнад бескрајних пашњака и сланих језера, природа је поново показала колико још увек крије изненађења. У рано јутро, 2. маја, док су чланови Друштва за заштиту и проучавање птица Србије обилазили акумулационо језеро између села Карајукића Бунари и Браћак, догодио се тренутак који ће остати уписан у историју домаће орнитологије: након готово четири деценије, у Србији је поново забележен црнокрили зијавац (Глареола нордманни), једна од најређих птица икада виђених на овим просторима.
Вест о овом открићу одјекнула је међу истраживачима и љубитељима природе, јер је реч о тек трећем документованом налазу ове врсте у Србији. Претходни пут црнокрили зијавац виђен је давне 1989. године, у близини Кладова. Тиме је Пештер још једном потврдио да представља једно од најзначајнијих уточишта и коридора за птице у овом делу Европе. А све је почело готово случајно.
Истраживачи ДЗППС-а, Огњен Тодоровић и Марко Гавриловић, тог јутра посматрали су сиве ветрушке како у лету лове инсекте изнад језера. У једном тренутку, преко воде је великом брзином пројурила тамна птица необичног изгледа.
– Док смо рано ујутру гледали сиве ветрушке, пројурила је тамна птица, дефинитивно зијавац, но некако чудан. Пошто сам успео мало боље да га погледам, нисам могао да верујем шта видим. Црнокрили зијавац! Одмах сам покушао да га сликам, али је био бржи и одлетео на другу страну језера. Како након краћег времена нисам успео поново да га видим, кренуо сам ка колима. На моје изненађење приметих опет птицу испред мене, са истим брзим, лелујавим летом. Одмах сам подигао фотоапарат и шкљоцнуо, а доказ је остао заувек овековечен. И тада сам био сигуран да је то заиста он – описао је Тодоровић.
Накнадну фото-документацију обезбедили су Вукас и Владан Вучковић, чиме је потврђен идентитет ове изузетно ретке врсте. Међу десетинама различитих врста шљукарица које су тога дана регистроване на језеру, управо је црнокрили зијавац постао симбол једног од највећих орнитолошких открића последњих година у Србији.
Научници упозоравају да је ово можда последњи тренутак да се једно од највреднијих природних подручја Србије заштити
На први поглед, ова необична птица подсећа на велику чиопу. Има кратки кљун, тамна крила и карактеристичан рачвасти црни реп, а лети брзо и лелујаво, готово попут ластавице. У Европи се појављују свега три врсте зијаваца, па је тек након детаљног посматрања и фотографисања установљено да је реч управо о црнокрилом зијавцу. Врста иначе насељава степска подручја и слана језера од севера Црног мора, па све до Монголије, а зиме проводи у подсахарској Африци. Њена популација опада широм ареала, а претпоставка је да је забележена јединка на Пештеру током пролећне сеобе залутала на свом путу ка гнездилиштима. Ипак, стручњаци верују да је у даљој прошлости ова врста и у Србији била чешћа током миграција.
– На нашим просторима данас је редован, али врло малобројан само обичан зијавац, врста која се до средине прошлог века чак и гнездила у Србији. Због тога је појава његовог ретког сродника изазвала посебно узбуђење међу истраживачима – поручују из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.
Овај налаз није усамљен случај. Пештер последњих година изнова потврђује статус једног од најважнијих центара биодиверзитета у Србији. На овом огромном крашком пољу бележене су бројне ретке и угрожене врсте, међу којима су азијски златни вивак (чији су налази једини забележени у Србији), затим планински зујавац, белонокте и сиве ветрушке, црни стрвинари, планински орао, ушате шеве, жутокљуне галице и руменке.
Чланови и сарадници Друштва за заштиту и проучавање птица Србије истражују Сјеничко – пештерску висораван готово две деценије. Последњих десет година истраживања су додатно интензивирана, што је довело до низа значајних научних открића и потврда огромног природног значаја овог подручја. Пештер данас носи више међународних статуса заштите него готово било које друго подручје у Србији. Овај предео проглашен је Специјалним резерватом природе, међународно значајним подручјем за птице, међународно значајним стаништем биљака и одабраним подручјем за дневне лептире у Србији. Истовремено, налази се на листи влажних станишта од међународног значаја у оквиру РАМСАР конвенције, а део је и ЕМЕРАЛД еколошке мреже Републике Србије.
– Међутим, упркос свим признањима и научно потврђеној вредности, Пештер је истовремено суочен са озбиљним притисцима. На висоравни се наставља нелегална експлоатација тресета, уз прећутно одобрење и немар надлежних институција. Додатну забринутост изазива и најављена изградња ветропарка на самој граници са Црном Гором, што би могло додатно да угрози птице на једном од најважнијих миграторних коридора у региону – забринути су стручњаци из овог Друштва.
Управо због тога, открића попут црнокрилог зијавца имају много шири значај од самог научног податка, јер представљају подсетник колико је овај предео драгоцен и колико лако може бити изгубљен, уколико заштита природе остане само формалност на папиру. На Пештеру је од 2025. године покренут и пројекат „Proyhum”, који за циљ има истраживање подземних вода Пештерског поља, као и биодиверзитета дуж водотокова река Вапе и Јабланице код Сјенице. Пројекат финансира француски Истраживачки институт за заштиту медитеранских мочвара „Tour du Valat”.
И док изнад Пештера поново круже ретке птице које су деценијама изостајале са наших простора, научници упозоравају да је ово можда последњи тренутак да се једно од највреднијих природних подручја Србије заиста заштити. Јер сваки нови налаз на овој висоравни показује да овај предео није само пространа висораван на југозападу земље, већ једна од последњих великих европских оаза дивљине.
Ивана Бакмаз