СРЕМСКО СЕЛО КАО ПРИМЕР СВИМА Марадик враћа веру у живот МЛАДИ ОСТАЈУ, ДЕЦА СЕ РАЂАЈУ, ЗАЈЕДНИЦА ЈАЧА

Након турбулентне три деценије – које су га од Високог одвеле до Флориде, па Сремских Карловаца, те опет Америке и најзад Срема – отац Синиша је најзад пронашао дуго жељени мир и то у Марадику с којим се одмах сродио.

– Лепо је овде живети пре свега због деце и могу да кажем да нам се не жури одавде. Сви смо ми заменљиви, али мислим да смо се овде лепо уклопили. Кад одем до Инђије или већ где морам због обавеза, кад се вратим у Марадик имам осећај као да сам се вратио у живот. Мислим да имамо и више него што нам је потребно, првенствено зато што живимо у миру – јасан је наш саговорник, иначе отац троје деце који је прошле године стекао и звање дипломираног правника.

Долазак младог свештеника у православну парохију и те како је допринело да мештани у већем броју иду на службе, а чак је и сама статистика по питању броја венчања и крштења боља него што је била пре седам година.

– Пре две-три године смо чак забележили да је било више крштења него сахрана, што се није десило задњих бар пет деценија – поносно истиче отац Синиша, додајући да је у својој заједници ангажован и кроз разне акције и манифестације. – Успели смо да урадимо нову парохијску салу, обновимо парохијски дом, уведемо грејање/хлађење у цркви, а сада и реконструишемо ограду и порту. Иако нам је црквена слава Свети Сава, већа прослава нам је заветна слава, други дан Духова. Прошле године смо покренули Спасовданску куленијаду, имали смо око 20 такмичара, док смо од ове године поново почели да обележавамо и Светог Трифуна.

__________

О МАРАДИЧКОЈ ДЕЦИ БРИНЕ СЕ КВАЛИТЕТАН ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ КАДАР Драгана и Горана пример којим путем треба ићи

У марадичком вртићу „Бошко Буха” тренутно има 60 малишана узраста од две до шест година, распоређених у две комбиноване групе које воде укупно четири васпитача. За најмлађе клинце и клинцезе, оне до пет година, задужена је васпитачица Драгана Добродолац (31) која је до сада испратила чак девет генерација.

– Љубав према деци ме је определила за овај позив и највише волим да радим са млађом групом – каже наша саговорница, рођена у Марадику, а удата у Војки. – Најлепши део дана је када ми деца приђу и кажу: „Васпитачице, данас нам је баш било лепо у вртићу” или „Васпитачице, волимо те!” Могу да замислим да одавде одем у пензију, а ако и не, онда бих увек смислила да радим нешто за децу.

Премда се из једног села након удаје преселила у друго, ипак јој је љубав према Марадику и даље највећа.

– Овде је одличан живот, имамо све што нам је потребно. Марадик је на изузетној позицији и увек му се враћам – јасна је васпитачица Драгана.

Како би услови за најмлађе били још бољи, жељно ишчекују нов, већи вртић који ће бити комотнији за све малишане, а нарочито који би омогућио укидање листе чекања.

А кад се заврши са предшколском установом, мали Марадичани прелазе у оближњу осмолетку „Бранко Радичевић” коју однедавно води директорка Горана Дробац (37), иначе наставница биологије. Како каже, школа тренутно има 149 ђака, а специфична је по томе да имају једно дете са Кубе и једно из Кине, док у трећем разреду имају и мађарско одељење.

– Мала смо али лепа и богата заједница. Имамо квалитетан кадар, а ученици су мотивисани и да остају на ваннаставним активностима због чега смо једну учионицу прилагодили за шах. У мањој средини је боља сарадња и лакше је радити, а ми се увек трудимо да унапређујемо оно што имамо – истиче Дробац.

__________

ПРЕДСЕДНИК ДВД-а ТИБОР ШИРАК С КОЛЕГАМА ЧУВА СВОЈЕ КОМШИЈЕ Радимо ово из љубави

Када се деси неки ватрени инцидент, добровољним ватрогасцима из Марадика је потребно 15 минута да од дојаве буду на терену. Међутим, нешто више од две деценије ово село је било без својих хероја, да би се 2021. године десетак мештана поново окупило и ангажовало у чувању својих комшија.

– Потрудили смо се да поново оспособимо наше Добровољно ватрогасно друштво, просторије смо довели у ред, а сада смо у процесу набавке половног камиона, будући да је наш стар 62 године – вели председник ДВД-а Тибор Ширак (39), додајући да годишње некад имају једну, а некад и до шест интервенција. – Ми смо ту због села и зато нам је људство најнеопходније, јер сви ми имамо послове и обавезе, па би било добро да нас је што више на располагању.

Ризикујући сопствени живот у немилим догађајима није ништа спрам осећаја који ватрогасци имају када знају да су успели некоме да спасу живот и њихову имовину што је више могуће.

– Ми смо овде добровољно, радимо ово из љубави. Ја знам да никад нећу ићи из Марадика, јер волим ово село, знам све људе и не видим се нигде друго. Све ми је лепо и ништа нам не фали – јасан је Ширак, иначе по струци и занимању професионални војник.

Како наш саговорник каже, при интервенцији је најтежи први тренутак када изађу из камиона и угледају људе како плачу, а који у ватрогасцима виде сламку спаса. И ма колико себе не сматрају херојима, оно што на потпуно добровољној бази раде јесте вредно хвале и титуле херојског чина.

__________

ПО СПОРТУ, ЈЕДИНСТВУ И ХУМАНОСТИ МАРАДИЧАНИ СЕ ПОЗНАЈУ Никола покреће, остали сложно прате

Откако је пре пет година постао председник Савета Месне заједнице Марадик, Никола Брадић се, између осталог, фокусирао на поновно активирање Фудбалског клуба „Слога” који је иначе основан 1932. године. Поставши председник клуба, успео је да обезбеди новац за разна инфраструктурна улагања, али оно што је још важније, основао је млађе категорије, па тако сада педесетак деце из села тренира овај спорт.

– Имамо сад петлиће и пионире и два тренера, а што се тиче такмичарске екипе, рачунамо да ћемо ући у Сремска лигу – каже Брадић, додајући да су до сада средили свлачионице, бунар на стадиону, док такмичари имају комплетну опрему због чега изгледају као озбиљан тим где год да се појаве. – Успели смо да реновирамо и просторије за дружење, јер у сеоским екипама је најважније треће полувреме.

Никола је иначе и главни техничар у Хитној медицинској помоћи у Инђији, а хуманитарне акције које реализује у селу са својим мештанима и те како су вредне помена и хвале.

– У последње три године смо успели да изградимо три куће социјално угроженим породицама и једној којој је дом изгорео од темеља до крова. Марадик је село заиста великог срца – наглашава наш саговорник.

Слога и јединство свакако да су један од кључних разлога због којих је Брадић одлучио да остане у свом селу и ту ствара породицу.

– Предност живота у Марадику је мир, али и то што не мораш да размишљаш о паркингу после напорног радног дана, што има мање гужве, буке и стреса, опуштенија је атмосфера и све нам је на дохват руке. Нарочито кад одлучиш да оснујеш породицу, живот је безбеднији – јасан је Никола Брадић.

__________

СВЕШТЕНИК ДАНИЕЛ ХАЛАС ПРИЛАГОЂАВА СЕ ТАМО ГДЕ ГА БОГ ПОШАЉЕ Имамо све што нам је потребно у Марадику

Марадик као највеће мађарско село у Срему има чак две цркве: римокатоличку и реформатско хришћанску. О првој смо недавно писали, док другој посвећујемо наредне редове, односно свештенику Даниелу Халасу (42) који је у овом селу крај Инђије од 2012. године, након што је две године био у служби у Мађарској. Још као студент теологије у Шарошпатаку знао је да ће се вратити у Србију, будући да је рођен у Суботици, а детињство провео у Панчеву где је његов отац такође био свештеник.

– Прилагодио сам се и навикао овде, јер ја волим сеоску средину. Пре него што сам дошао, сви су ме питали зашто идем у тако мало место, говорили су да нећемо имати од чега да живимо и слично. Рекао сам, ако ме је Бог овде послао, онда морам ту да будем и немам на шта да се жалим. Изградили смо вртићки комплекс, реновирали смо цркву и парохијски дом, имамо све што нам је потребно у Марадику – јасан је отац Даниел.

Реформатска заједница броји стотинак чланова, због чега су најмања црквена општина у селу, у ком имају лепу сарадњу са осталим заједницама, али и организацијама и уопште свим мештанима.

– Тренутно учествујемо у братимљењу са мађарским градићем Дунавече, где је једно време живео Петефи Шандор – наводи наш саговорник.

Када је реч о статистици, на годишњем нивоу отац Даниел има два-три крштења, исто толико сахрана и по једно венчање. Како каже, службе се одвијају на мађарском, док су остале активности двојезичне.