(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МИРОСЛАВ МУТА НИКОЛИЋ, КОШАРКАШ ПО ОПРЕДЕЉЕЊУ И ЗНАЊУ Освајач највреднијих медаља, успех са БФЦ-ом донео и радост и разочарење

И не само то, учествовао је у освајањима медаља с нашим А тимом, као помоћник Душану Ивковићу, па Жељку Обрадовићу и, коначно, Саши Ђорђевићу, у остваривању величанствених резултата, којима се српски спорт данас поноси.

Али, хајде да кренемо редом у, верујемо, занимљивој причи која следи.

- Отац Никола Николић био је војно лице, пуковник, командант касарне у Крагујевцу, граду у којем сам рођен, 1956. године – објаснио је Мута. 

– У Другом светском рату био је у редовима партизана и, по ослобођењу, завршио је, у Краснодару у тадашњем СССР-у, високу војну школу. У време Информбироа, многи људи су завршили на Голом отоку, а тата је остао при војсци, што је утицало на то да се наша породица стално селила. Из Крагујевца смо прешли у Параћин, где сам кренуо у основну школу, а после у Смедеревску Паланку, где сам завршио средње образовање. Имам рођеног  брата Зорана, који данас, као и ја, живи у Београду, али не припада свету спорта, иако је, као дете био талентован за њега. Књига га је више занимала и кренуо је у том правцу. Отац, мајка Стојанка и нас двојица чинили смо фину породицу, која је увек живела скормно, али лепо и сећања на те дане не бих мењао ни за шта.

Наравно, са спортом је у контакт дошао веома рано.

- Мало је ружно да човек прича о себи, али је чињеница да сам био свестрани спортиста. С неких 14 година, био сам велики таленат у рукомету, а играо сам и све остало: фудбал, кошарку и одбојку... Међутим, кошарка ме је привукла 1970. године, баш у време када ми је, на школском такмичењу, „испало“ раме, а играла се јака лига у Смедервској Паланци „Основци кошаркаши“, на којој су се окупљале екипе из свих школа у граду и бориле за титулу најбољег. Истовремено, кошарка је била у експанзији и Гоша је ушла у Другу лигу, а мој тренер је осетио да бих могао да играм тај спорт и јурио ме је преко мог оца. Говорио му је да су у рукомету само битанге, што уопште није било тачно, али ни он није бирао начин да оца и мене приволи да променим спорт. И, учинио сам то и одмах сам почео да добијам и стипендију, иако сам био клинац. Осетио сам се важним, зарађивао сам и могао да друговима платим пиће, а да нисам на очевом буџету.

Сећања на прве кораке с кошаркашком лоптом ни данас, више од пола века касније, нису избледела.

- Играо сам за школу и одмах постизао по 30-40 поена. Било ме је на свим позицијама у петорци, нисам бирао, доста сам скакао, па сам касније оперисао оба кука. Набијао сам кичму на бетонским теренима, а онда није било патика с ваздушним ђоном... Ма, није било ничега! Иако сам за кошарку низак, имао сам велики одраз и „закуцавао“ сам, па сам, и због тога, скренуо пажњу на себе. Определио сам се за тај спорт и нисам погрешио. Решио сам да у њему идем до краја. После сам био у јуниоркој репрезентацији Југославије, у којој су играли Миховил Накић из Индустромонтаже, па Скроче из Задра, Станковић из Радничког, све тадашњи голобради дечаци, који ће касније постати познати. У таквој конкуренцији било је тешко проћи, али играо сам неке утакмице. Селектори су били Кубат, па Реба Ћорковић, Лука Станчић и још нека позната тренерска имена.

Играо је Мута и у прволигашкој екипи ИМТ-а, с којом је остварио највећи играчки успех.

- Наравно, у тој конкуренцији имао сам мању минутажу, али сам играо. Тада су дрес тог клуба, између осталих, носили Жарко Копивица, па Кречковић, Млађан, Арсеније Пешић и остали, а Драган Шакота нам је био тренер. Тих година приредили смо велико изненађење, када смо освојили Куп Југославије, што је био мој највећи резултат у каријери. После сам ИМТ оставио у елитној лиги у утакмици с Олимпијом у Љубљани, када сам имао шут 4-4. Када данас боље размислим, наиграо сам се кошарке, јер нисам волео да седим на клупи за резерве. Био сам и шест месеци у Црвеној звезди, али се онда Мока Славнић вратио из војске, видео сам да тамо нећу пуно добијати прилику и отишао сам. Зато сам био један од најбољих у Другој лиги, а тада је и у њој било пуно сјајних кошаркаша. Спартак је био јак као земља, па Комбинат из Зрењанина с Хајналом, па Војводина с Гушићем, Јовом Малешевићем и Гезом Данијелом и да не ређам даље.

И тако, каријеру активног кошаркаша Мута је градио до 34. године и завршио ју је као кошаркаш Марибора.

- Тада сам имао барем десетак понуда за наставак с играњем, али сам одлучио да, уместо патика, обујем тренерске ципеле и седнем на клупу тог словеначког клуба. Већ у првој сезони направио сам један од већих успеха, јер сам успео да останем у тадашњој Првој Б лиги. Нисмо имали ни паре, ни тим, јер сам могао да рачунам на једног центра и једну четворку, а све остало били су бекови, али смо успели. Након тога, у време када је већ почео рат у бившој земљи, иако ме из Марибора нико није терао, напротив, одлучио сам да преузем тим ИМТ-а. Ту сам, међутим, „пукао“ и био сам смењен... Вратио сам се у Смедеревску Паланку, с Гошом сам остао у лиги, а онда сам преузео Раднички из Крагујевца и скренуо пажњу јавности, због резултата које смо постизали.

После тога, уследио је леп период у Беочину, јер је Николић преузео тим Елконда, касније БФЦ-а.

- Пуне три године сам био у том клубу, с којим сам направио велики успех пласманом у финале плеј-офа, у којем смо играли с Партизаном. Иако је то био сјајан резултат, личнио сам га доживео и као највећи успех, али и разочарање. Повели смо с 2:0 у победама и то после два сусрета у Београду, па нам је требао још само један тријумф у Новом Саду и да постанемо шампиони државе. Нажалост, Кузмановић, који је био најбољи у прва два сусрета, тада је сломио ногу и на њега нисам више могао да рачунам, па сам имао само шест квалитетних играча, а Партизан чак њих 15... Било је ту свега, ни данас не желим да се присећам чега, нити да причам о томе, тек више нисам могао да владам екипом. На тих пет утакмица финала, гледало нас је 35.000 људи, мали Смиљанић је промашио онај шут за титулу и тако се све завршило. Међутим, Нови Сад ми је увек био срећан град и то се показало 2007. године, на Светском јуниорском првенству, на којем смо, у великој сали СПЦ „Војводина“, освојили планетарну титулу.

Управо тако: наша репрезентација је, иако јој нису давани већи изгледи, постала најбоља на свету.

- Искрено, најбоља селекција на том првенству била је Француска, коју је предводио Батум, док су Американци имали страшан тим, с каснијим НБА звездама, попут Стефа Карија, Деандре Џордана, Мајкла Бизлија... Уврстио сам у екипу тројицу млађих кошаркаша – Катнића, Мачвана и Стефана Стојачића – што је и било наше правило. После смо још десетак година у сениорској конкуренцији освајали медаље управо с тим играчима, а подсетићу вас да су међу њима били и Стефан Марковић, Мирослав Радуљица, Бобан Маријановић, па Кешељ и да не ређам даље. Мало људи се данас сећа чињеница да је већина од тих момака, годину дана раније, била тек девета на Европском првенству. Узео сам их и стигао до злата! И то пред 10.000 гледалаца на Спенсу, пред којима смо савладали те и такве Амере! Какво је то славље било...

Пуних 20 година Мирослав Николић био је помоћник селекторима нашег најбољег тима, па је његов допринос великим успесима југословенске и српске репрезентације био изузетан. Уз Дуду Ивковића, Жељка Обрадовића и Александра Ђорђевића, седео је на клупи када су освајане  златне медаље на ЕП 1997. и у Атини, на Мундобаскету, 1998. године. Учествовао је и на путевима ка сребрним одличјима на Олимпијади 1996. у Атланти, СП у Шпанији 2014, па на ОИ 2016. у Рио де Жанеиру и на ЕП 2017. године.

- С млађим селекцијама, дакле, био сам, као селектор, првак Европе 2006. и првак света 2007, а онда, као помоћник и члан стручног штаба, освајао сам сва та одличја, а да нисам заслужио за све те резултате добијем националну пензију. Ти резултати су ми донели велико задовољство, али... Звао ме је и Светсилав Пешић да будем уз њега на каснијим великим првенствима, али сам тај позив одбио, рекавши да треба послу да се уче неки млађи тренери.

Једна од најпрепознатљивих реченица Муте Николића, изговарана после освајања највреднијих светских медаља гласи „Све је то тако нормално“.

- Па, јесте тако. Важно је, у то време, било да човек има „леђа“ и да га неки моћник гурне да ради с репрезентацијом. Требао сам да будем селектор после Жељка и да увек, с репрезентацијом Србије, имам сигурне медаље, јер смо имали најбољу екипу и атмосферу у тиму. Због тога сам говорио да су сви ти успеси били нормални, иако је, будимо објективни, сваки, па и највећи тренер имао и неуспеха с државним тимом. 

Причао нам је Николић и о боравку и раду у Војводини, титулама првака државе с екипама Будућности из Подгорице и Партизана и вођењу тимова у Купу шампиона, али за све то, једноставно, немамо довољно простора у овом тексту. За крај, замолили смо га да нам каже и нешто више о својој породици, која је свакако трпела, због његовог посла.

- У браку сам са супругом Бобом и с њом имам троје деце – две ћерке и сина. Најмлађи наследник Алексеј (17) игра кошарку у Грчкој и жели да напредује. Какогод то звучало, по мени, најталентованији је био за – фудбал. Хтео сам да одведем код мојих другара у Црвену звезду, за коју навија, иако сам ја хтео да буде партизановац. Није то желео и изабрао је кошарку. Најстарија ћерка Мина (34) је удата и од ње имам унука Мирка, док се млађа Теодора (24) још није удала и има момка који је фудбалер...

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.