(ФОТО) Бициклом кроз Војводину: Ноћај — Пачински остали без наследника, али спомен на њих чува фреска у цркви коју су сазидали
Слично као између Ловћенца и Фекетића и још неких места у Војводини - ту где престаје Салаш Ноћајски - почиње село Ноћај. Тако и пише на табли. Ту и Улица Стојана Чупића постаје Улица Луке Сретеновића.
На улазу у село наилазим на чесму, вода тече, на жалост, не тако честа сцена у војвођанским селима која су углавном допустила да њихови бројни артешки бунари, чесме и изводи - пресуше.
У центру села велики црни споменик са крстом на врху и именима страдалих у ратовима између 1912. и 1919. При самом дну пише: “Овај споменик подигнут је и освећен 1922. за време владавине краља Александра Првог а трошком и прилогом породица и грађана палих ратника села Ноћаја.
До пре скоро 30 година Ноћајци нису имали своју цркву и одлазили су у Салаш Ноћајски, тамо су обављали венчања, крштења, ишли на службе, али захваљујући породици Пачински то се променило 1997. Како се Ноћај географски налази у северном делу Мачве, по црквеној подели припада Шабачкој епархији, а по грађанској подели припада градском подручју Сремска Митровица. По неким записима првобитна црква која је постојала у Ноћају била је са самог почетка 19. века, од 1804. до 1809. године и била је посвећена Светој Тројици, односно силаску Светог Духа на апостоле.
Та црква је срушена, али је управо због ње сеоска слава, односно преслава Ноћајаца Света Тројица. Садашња црква носи име Светих апостола Петра и Павла. Изграђена је за само неколико месеци 1997. Камен темељац је положен 24. маја на дан Светог Кирила и Методија, а сама градња је завршена новембра исте године. Црква у Ноћају изграђена је експресно захваљујући породици Бранислава Пачинског који се као дете заједно са својим родитељима из Војводине преселио у Ноћај. После рата Бранислав је отишао у Немачку, а затим и у Америку, да би годинама касније хтео да се кроз изградњу цркве одужи свом селу. Његов син се звао Петар, а на основу ктиторског права његова жеља се испуњена, а то је да црква слави Свете апостоле Петра и Павла 12. јула. Црква освештана архијерејским освећењем 1998. на дан храмовне славе и том приликом положен је први свештеник Горан Јовић.
Црква је фрескописана током 2001. и 2002, већину радова је извео чувени сликар Марунић, а привео их крају Миодраг Шумарац. Иконостас у цркви је такође урађен у византијском стилу и то је рад Тарлановића из Мачванског Прњавора. Своје место у храму добила је и породица Пачински захваљујући којој је црква изграђена. На жалост сви чланови те породице су преминули, Бранислав је преминуо 2001. његов син Петар, који се није женио и није имао деце, умро је годину дана касније, а 2017. преминула је и мајка, ктиторка Катарина Пачински. Као успомена на породицу Пачински, чија лоза се на жалост није продужила, и чињеницу да су они градили ову цркву, направљена је такозвана ктиторска композиција која се налази одмах на уласку у цркву на зиду са леве стране.
Један од хиљада палих на Сремском фронту
На излазу из Ноћаја према селу Раденковић - на фасади једне од кућа, још једна тужна прича: “Дом Бране Савића и његови’ тужни’ родитеља, оца Велизара и тужне мајке Василије. Брана погибе 5. априла 1945. у Срему у селу Сољану”, пише на табли на кући, што није тако чест случај.
Реч је очиглено о још једном младом животу који је изгубљен на Сремском фронту на којем је пред само ослобођење погинуло према различитим проценама између 15.000 и 30.000 југословенских партизана, углавном голобрадих младића регрутованих тих дана широм Мачве, Срема и Бачке.
У цркви на зиду несвакидашње упозорење верницима: “Не причајте за вријеме службе! Онај који у цркви разговара чини троструки гријех. Прво, он гријеши према самоме себи јер се не моли Богу. Затим, гријеши према оном са киме прича јер ни њему не да да се моли. И на крају, гријеши према свима који су у цркви тако што скреће њихову пажњу па ни они не могу да се моле”, у потпису - патријарх Павле.
У близини је и чесма изнад које је подигнут велики споменик са именима погинулих у НОБ-у и жртава фашистичког терора 1941-1945: “На овом раскршћу изабрали су пут револуције. Дали су животе за нови живот. Њихово дело жубор је наше слободе!”, пише изнад имена страдалих.
Сеоски фудбалски клуб носи име “Змај”, погађате, по Змају од Ноћаја. ФК “Змај” основан је још давне 1929. а протеклих година ако је судити по новинским написима има доста проблема у функционисању. У таквом стању је и застава која се у фронцлама виори изнад травнатог терена.
Стижем и до сеоског гробља. У потпуно руинираној капели “паркирано” је возило за последњи пут мештана од својих станова до гробница. На споменицима пуно тужних и трагичних судбина опеваних у стиховима: “Одгајише чедо мило, изградише кућу, зграде...али среће није био, напусти их рано Раде”, и слика младића у војничкој униформи из осамдесетих година прошлог века.
“Стани брате и мила сестрице, погледајте ово младо лице, младо лице што у земљи вене да свакога подсети на мене. (...) За возача 20. јуна сам положио. 22. ране задобио. Два смо дана живели у нади, срце моје престаде да ради. Сејо моја посади ми цвеће да ја знадем када је пролеће...”. Поред стихова у камену је нацртан младић са развученом хармоником.
Као и у суседном Салашу Ноћајском и у Ноћају број становника није много осцилирао од пописа 1931. све до 2011. - кретао се између 2.000 и 2.500 да би тек на попису 2022. забележен драстичнији пад на 1.626 житеља.
