ЗА ЊУ НЕМА ОБИЧНИХ ЉУДИ!
СКАКАЛА ЈЕ ИЗ АВИОНА ПРЕД КАМЕРАМА, КУПАЛА СЕ У ЛЕДЕНОЈ ВОДИ, али каже да су јој најдраже „тихе” приче! ВОДИТЕЉКА МИЛИЈАНА МИЋУНОВИЋ о телевизијским сусретима са људима који јој мењају поглед на живот
Новинарка и водитељка Милијана Мићуновић у емисији „Градске приче“, која се од понедељка до четвртка емитује у 18.20 сати на телевизији УНА, тражи приче које се не налазе у ударним вестима, већ у свакодневици: на пијацама, улицама, у малим радњама и животима људи поред којих често пролазимо не примећујући их.
Управо у тим сусретима, како каже, најчешће се крију судбине које руше појам „обичног“ човека. Кроз емисију која истражује градове Србије из угла њихових становника, Милијана и њене колеге доносе приче које откривају карактер места кроз људе који их живе, раде и памте. У њиховом фокусу нису догађаји, већ личности - њихове навике, борбе, тихе рутине и неочекиване животне приче које градовима дају идентитет. У разговору за „Дневников” ТВ магазин, Милијана говори о томе зашто су управо „непознати“ људи најчешће најзанимљивији саговорници, како друштвене мреже мењају наш однос према окружењу, зашто су мале приче често важније од великих тема и на који начин јој је рад на терену променио поглед на људе и посао којим се бави.
После свих прича које сте снимили, да ли сте упознали иједног заиста „обичног” човека, како често описују ваше саговорнике?
– Не, ниједног! „Градске приче” су ми показале да заиста нема обичних људи. Штавише, они људи поред којих свакодневно пролазимо, који нам се чине ни по чему посебни, е баш такви су ризница инспирације. Такви људи крију животне приче које би, верујем, многе одушевиле. Више пута сам поновила, некада ми је жао што у медијима дајемо толико простора „познатим” личностима. Они су сјајни, много можемо да научимо од њих, али верујте ми – бака са ћошка Булевара која сваки дан седи на сунцу више од осам сати и продаје цвеће, та жена је на својим плећима понела много, те очи су виделе заиста свашта и нама остаје само да слушамо мудре савете такве жене. Увек су ми највише инспирације давали такви, на први поглед „обични” људи.
Имате ли утисак да данас боље познајемо туђе профиле на друштвеним мрежама него сопствене комшије?
– Апсолутно! С масовном појавом друштвених мрежа, појавио се и феномен да смо „сами заједно”. Имамо привидну слику да смо константно у друштву, истражујемо профиле различитих, непознатих људи, много је интеракција, али она најбитнија изостаје – у стварном свету немамо додира ни са ким. Никада нисам разумела људе који немају потребу да поразговарају са продавцима на пијаци, сазнају ко им је први комшија, буду укључени у стварни свет... Намерно наглашавам то „стварни”, јер су друштвене мреже постале платформа за грађење слике која у стврности не постоји. И то је потпуно у реду. Немам ништа против модерних токова, али имам против тренда отуђености и потребе праћења људи које никада нећете упознати, за које знате да пласирају лажну слику и од којих никакав бенефит нећете добити. Око нас је палета предивних, различитих људи, толико је тога што можемо да доживимо у стварном свету, немојте то да нам измакне због друштвених мрежа! Волела бих да се врати оно како су наше баке сваког поподнева пиле кафу са комшиницом. Питам се како би то функционисало да су имале Инстаграм…
Који сусрети у емисији „Градске приче” су вас променили више као човека него као новинарку?
– Није флоскула ако кажем – сваки. Трудим се да учим од сваког саговорника којег упознам. Кроз шалу волим да кажем да „крадем” њихове енергије. Неко ми покаже како треба кроз живот, неко ме научи да се играм, од многих добијем животни савет, али буду и они који ме наведу да размишљам – да ли је паметније да се и ја окренем неком занату (смех). Ипак, недавно сам радила причу о Весни која је „Лице улице” и која сваки дан уз магазин поклања пролазницима и своје песме. Она је неко за кога сам помислила: „шта би све ова жена могла, само да је живот посложио другачије коцкице”. А онда ми је Весна показала да и уз лоше карте може да се игра добро. Упркос тешком животу, Весна није изгубила ни вољу, ни радост, али ни љубав према људима. Често помислим на њу.
Да ли сте у свом раду имали утисак да тихе, мале приче понекад носе већу тежину од великих дневних тема?
– Више пута сам помислила - зашто је данас главна тема да су се два председника срела или да је отворена нека деоница пута? Да ме не схватите погрешно, моја прва љубав је информатива. Али, некако имам утисак да нас колеге свакодневно „запљускују” информацијама које суштински нису битне за нас. Постоји из године у годину и тенденција „црних вести”. Пласирају нам их уз кафу, док ручамо, као да је то нешто нормално. Није. Не треба да се навикавамо на то. Тихе, мале приче, подсећају да је живот леп, да у нашем граду има још много људи који брину исте бриге, али некако проналазе начине да из њих изађу. Немојте да вас медији и „велике” дневне теме заварају – у свету је толико лепоте, инспиративних људи… Хајде да светло окренемо на њих.
Истакли сте својевремено у једном интервјуу да се идентитет једног града најбоље упозна на пијаци. Шта бисте данас рекли, где настаје најлепши звук једног града?
– Апсолутно остајем и даље при том одговору. Било где у свету, отиђите на њихову пијацу и најбоље ћете упознати град, менталитет људи, али и начин функционисања. Пијаце су есенција инспирације! Међутим, наши градови су толико слојевити, да можете да живите у истом граду, а да га не доживите на исти начин. Мало је и до нас коју ћемо музику одабрати и који звук слушати. Ми се у „Градским причама” трудимо да за гледаоце пронађемо управу ту, најлепшу. А она може да се пронађе, верујте ми, апсолутно на сваком месту.
Колико вам је као Новосађанки било изазовно да упознајете душу других градова без предрасуда и без осећаја да свој град познајете најбоље?
– На почетку ми је била смешна чињеница да једна Новосађанка проналази скривене и занимљиве приче Београда. После сам схватила да је управо то и поента. Када је нешто твоје, врло често то и подразумеваш, не истражујеш, не дивиш му се… Ја сам Београду, али и свим другим градовима, пришла са великом дозом радозналости и одушевљења. Била сам само туриста у великом граду, жељна добрих прича. Сада званично могу да кажем да је ово и мој град, али и даље му прилазим на исти начин. Свакако да Нови Сад познајем најбоље, знам како дише, али лепота овог посла је управо у томе – даје ми прилику да осетим пулс и других делова наше земље.
Шта је данас на телевизији теже: пронаћи добру причу или задобити нечије поверење?
– Мислим да је најтеже задобити поверење гледалаца. Живимо у времену када је медијска професија обезвређена. Пласирају се лажи, губи се поверење, људи се окрећу друштвеним мрежама, јер су алгоритми испрограмирани да им пружају вести и приче које су њима занимљиве. И онда је веома тешко пробити те зидове алгоритма, убедити их да нека прича заиста и вреди. Ми за сад успевамо у томе, јер проналазимо заиста добре приче. На градским улицама је много квалитетних прича, али нажалост, неки људи нису још увек спремни да своје приче и поделе са људима. Ја то увек поштујем. Унутрашњи мир треба да буде приоритет и неке ствари најлепше је сачувати за себе.
Када се због емисије нађете у леденој води, у авиону пред скок или за радним столом неког старог занатлије шта тада заправо тражите - добру телевизијску сцену или начин да боље разумете човека преко пута себе?
– Морам да признам да ми је најчешће приоритет да се ја добро забавим (смех). Искуство ми је показало да када се ми као екипа забављамо на терену, када уживамо у снимању, саговорнику буде још боље, а гледаоцу најбоље. Приче које су постале најпопуларније, резултат су терена на којима смо се толико добро провели, да смо изгубили осећај да радимо. Мислим да је управо у томе и поента. Мени су „Градске приче” омогућиле да испуним неколико ствари са „bucket list”-е – да скочим самостално из авиона, окупам се у леденој води, али и упознам људе које ће ми заувек променити живот. Из те позиције, свакако да је онда приоритет и разумети човека преко пута себе. На том темељу после се гради и телевизијска сцена, али и добра прича.
Новинарски посао подразумева и доста емотивног трошења. Шта вам у последње време доноси мир и како изгледа ваш идеалан дан када не радите?
– Да сам далеко од људи! То је једини проблем овог посла. Иако су саговорници које упознајете фантастични, колеге са којима радите као породица, једноставно некада вам је превише туђих енергија. Треба вам да се искључите од свега. Тада највише волим да седнем на бицикл, пустим добру музику и истражујем лепоте наше равнице. То ме спасава. Други сценарио је – кафа, књига и много сунца на тераси. Мислим да је у свему битан баланс. Треба ми мир у слободним данима, како бих после могла да уживам у том позитивном хаосу. С друге стране, професионална деформација је увек присутна, те и у данима када не радим чула су изоштрена за проналажење добрих прича. Дешавало ми се да управо у слободним данима, пронађем најбоље приче за снимање.
Владимир Бијелић