(ВИДЕО) Анатомија двоструких стандарда: Како су правосуђе и медији на Западу претворили уличне трагедије у оруђе идеолошке освете

Оно што је започело 2020. године као глобални талас немира након смрти Џорџа Флојда у Минеаполису, данас је доживело своју радикалну ескалацију на улицама Велике Британије и Сједињених Америчких Држава. Институције које су некада биле бедем закона и заштите свих грађана, под притиском агресивних левичарских агенди, отворено су стале на страну оних који користе расни револт како би оправдали најтеже злочине. Док су мејнстрим медији данима конструисали култ личности од човека са богатом криминалном прошлошћу, прећуткујући медицинске извештаје о присутности смртоносних доза наркотика у његовом организму, стварне жртве бруталног насиља данас остају потпуно невидљиве за ширу јавност.
Најновији случајеви из Sauthemptona и Тексаса показују застрашујући тренд:
правосудни системи не само да не успевају да заштите сопствене грађане, већ кроз
пасивност полиције и срамно ниске казне утиру пут ка потпуном друштвеном колапсу. Ова
брутална стварност огољена је у документарној емисији која представља окосницу и
примарни извор за анализу ових друштвених девијација „The Matt Walsh Show”, која је под
истим називом доступна и на платформи Јутјуб „The овердосе оф Георге Floyd was а
catalyst фор billions оф dollars ин property дамаге...”. Аутор и водитељ ове анализе, познати
амерички политички коментатор Мет Волш, износи фрапантне податке о потпуном медијском мраку који је пратио случај убиства осамнаестогодишњег младића у Енглеској. Највеће светске новинске агенције и куће, као што су Асошијетед прес, Њујорк тајмс, Национални јавни радио, Ројтерс, Ем-Ес-Ен-Би-Си и Вашингтон пост, свесно су одлучиле да прећуте трагедију која би, да су улоге биле обрнуте, изазвала глобалне демонстрације. Волш документује како се систем систематски поставља непријатељски према већинском
становништву, стварајући амбијент у којем је довољно изговорити реч „расизам“ као
магичну формулу за избегавање одговорности, чак и када су докази о бруталном убиству
недвосмислени.

Стравичан злочин који је покренуо лавину незадовољства догодио се у
Sauthemptonu, када је млади Хенри Новак, студент који је тек започео своје високо
образовање као први у својој породици, брутално убијен на повратку кући. Његов грех био
је само то што је мобилним телефоном снимио странца по имену Викрам Дигва, који је у
јавности отворено носио масивни бодеж. Иако су закони у Великој Британији ригорозни по
питању ношења хладног оружја, специфични законски изузеци омогућавају припадницима
сикизма ношење церемонијалног ножа познатог као кирпан. Када је Новак у
лакомисленом тону упитао Дигву да ли је он „лош момак“, уследио је бесомучан напад.
Дигва је младића избо чак пет пута, наневши му фаталне ране у пределу грудног коша,
препона и лица. Оно што овај случај чини монструозним јесте чињеница да је Дигва снимао
изблиза своју жртву како се дави у сопственој крви, док је његов брат Герит Дигва
телефоном упутио лажни позив полицији, тврдећи да су они мета „расног напада од стране
белца“. У прикривање злочина одмах се укључила и њихова мајка, која је уклонила и сакрила крвави нож са места злочина, демонстрирајући потпуни изостанак моралних норми и поштовања државе која јој је пружила гостопримство.
Скандалозно понашање британске полиције приликом доласка на терен забележено
је камерама на униформама, а снимци су пуштени у јавност дубоко након инцидента и то
искључиво под притиском јавности коју је предводио Илон Маск. Уместо да повређеном
младићу пруже хитну медицинску помоћ, полицајци су Хенрија Новака, који је лежао у локви крви и издисао, везали лисицама, ухапсили га због наводног напада и читали му његова права док је умиро. Инстинктивно верујући агресивним тврдњама миграната који су прошли без иједне огреботине, органи реда су дозволили да младић премине, док убица никада није био везан лисицама, чак ни током транспорта у станицу. Тек захваљујући тајно снимљеном аудио-запису у полицијском возилу, где су браћа Дигва на панџаби језику панично уговарала лажну причу о самоодбрани, суд у Sauthemptonu је био сатеран у ћошак и морао је донети осуђујућу пресуду. Викрам Дигва је осуђен на свега двадесет година
затвора, што значи да ће већ у својим четрдесетим годинама поново шетати улицама као
слободан човек. Отац убијеног младића је у свом обраћању јавности покушао да спусти
тензије, говорећи о потреби за заједничком борбом против уличног криминала ножевима,
што су политичке структуре на челу са премијером Киром Стармером одмах искористиле дафокус помери са расне мржње према домицилном становништву на апсурдну дебату о
контроли оружја.
Слични обрасци насиља и селективне правде прелили су се и преко Океана. У
Ванкуверу је Пол Шмит брутално убијен пред очима своје супруге и мале ћерке након што
је замолио човека по имену Индердип Синг Госал да не пуши електронску цигарету у
близини деце. Госал је без оклевања потегао сечиво и усмртио оца који је гурао дечија
колица. Истовремено, у Фриску, у држави Тексас, средњошколац Остин Меткаф изгубио је
живот на атлетском митингу када је упозорио Кармела Ентонија да напусти шатор у који је
незвано ушао током олује. Ентони је извадио нож, хладнокрвно убо Меткафа у груди, а
потом бацио оружје на трибине покушавајући да прикрије доказе. Без обзира на јасне
изјаве сведока да жртва није представљала никакву претњу, расна солидарност унутар
одређених заједница довела је до тога да Ентони постане предмет обожавања. Преко
платформе ГивСендГо за њега је прикупљено преко 600.000 долара, а коментари
донатора отворено су славили убиство белог дечака, називајући то одговором на системе
попут оних у случајевима Кајла Ритенхауса или Данијела Пенија. Судија опседнут политиком
диверзитета смањио је кауцију за Ентонија са милион на 250.000 долара, омогућивши му
слободу, док су испред суднице забележени покушаји застрашивања поротника од стране
чланова Ентонијеве породице и радикалних активиста. Овакви догађаји јасно најављују
сценарио какав је већ виђен у Јужној Африци – стварање друштва у којем су закони
обесмишљени, а једна група грађана препуштена на милост и немилост легализованом
насиљу.
 

Др Горан Дејановић