(ФОТО) У СУТЈЕСЦИ И ДАЉЕ ЖИВЕ БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО! Овде се негују заједништво, традиција и добросуседски односи БЕЛА КУГА НАЈВИШЕ БРИНЕ МЕШТАНЕ

Стижемо до центра који уназад неколико година сија и под светлима семафора који коначно упозорава и успорава бахате возаче (како их мештани називају), а нас на кратко зауставља како бисмо скренули десно и паркирали испред – не баш тако репрезентативног премда некад велелепног – Дома културе у ком нас чекају саговорници.
 

– Ускоро крећемо са комплетном реконструкцијом Дома културе и за сад смо набавили новац за санацију крова, а чекамо и конкурс за набавку столарије, након чега очекујемо и унутрашње радове – на самом почетку разговора појашњава нам тренутну ситуацију председник Савета Месне заједнице Мирко Болтић, додајући да поменуте инвестиције финансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. – Овај објекат користи Месна заједница, имамо и простор за Месну канцеларију, ту нам је и библиотека, КУД „Братство јединство”, два удружења жена „Даница” и „Зорука”, шаховски клуб, Удружење пензионера... За сад нам је реновирана само просторија за жене, али није у потпуности опремљена па је још не користе.
 

 

Зорука на истоку, Сутјеска на западу
Између данашње Боке и Шурјана 1333. године налазило се село Зорука или Стара Сарча, које се, услед сталног изливања Тамиша, преселило на запад. До данашње локације мештани су „стигли” током друге половине 18. века по наредби царске Коморе, населивши тако ондашњу пустару звану Тополовац. Тек од 1946. године, када су се у село доселили колонисти из Босне и Херцеговине и Далмације, место мења име из (Нова) Сарча и постаје Сутјеска, како се и данас зове. Како су село најпре насељавали Румуни, затим и Немци, први храм који је изграђен је румунски православни посвећен Светом Великомученику Димитрију, док је католичка црква својевремено срушена.

Чак и зелене површине око Дома културе, које су богат огромним крошњама кестена и липа, као и клупама и кантама, дечјим игралиштем, салетлицама, чекају на замену појединог инвентара који је видео и боље дане (док га вишак нечијих хормона није изломио).
 

– Увек има нешто да нам недостаје у селу. Рецимо, волели бисмо да имамо балон салу у којој би деца могла да тренирају, да не морају да иду у околна места. Ја бих волео да урадимо коначно и еко-чесму, за шта немамо пројекат, али имамо локацију. Надам се да ћемо то у скорије време кренути да решавамо. Такође, тренутно радимо на томе и да српско гробље добије капелу и требало би већ ове године да се крене с изградњом – најављује наш саговорник.
 

Кад би се све планирано реализовало, сигурно да би стало на пут „белој куги”, на коју се мештани заправо највише жале, будући да се годишње у Сутјесци роде свега два до три детета. Тако у селу преспава око 700 душа, а осмолетку „Иво Лола Рибар” похађа свега око 80 ђака.
 

Искрена љубав према каратеу и домаћим радиностима даје резултате

Анимирати мештане разних генерација у једној мањој средини посао је ког не може (и не треба) макар ко да се лати. Али благо оном месту које има макар и једну особу довољно спремну и спретну да покрене нове ствари, истраје у њима и постигне завидне резултате. Тако Сутјеска и Сутјешчани могу да се поносе својом „крајишком снајком” Драганом Љепоја Милош, некадашњом југословенском репрезентативком у каратеу, а данас (додуше и протекле три деценије) тренером Карате клуба „Раднички” али и оснивачицом Удружења жена „Даница” чија је и председница од 2024. године.

– Многа деца су прошла кроз моју карате школу, а Анастасији Огњан (12), која је недавно освојила прво место на републичком и треће место на Балканском првенству, била сам први тренер, то је заиста дете за пожелети – поносно нам прича Драгана, те додаје да јој је главни циљ да од малишана направи добре људе, а по могућству и шампионе. – Сада имам 12 деце који тренирају и сваке године узимамо медаље на разним такмичењима, иза чега стоји озбиљан рад. Девојчице су боље, јер дечацима пажња не траје дуго.
 

Да су даме дисциплинованије доказује и српско Удружење жена „Даница” које, уз румунско „Зорука” (које постоји од 2015. године), функционише у Сутјесци. Премда су млада организација, имају велике планове и добре шансе да их остваре.
– Желела сам да покренем жене, да виде да постоји живот и ван граница Сутјеске, будући да сам доста тога видела, прошла и пропутовала. Најпре смо кренуле као другарице које се окупљају и друже, а онда смо увиделе да имамо доста репроматеријала који можемо да уновчимо, те сада правимо џемове од вишње и кајсије, у плану нам је и од шљиве са смоквом, а биће и сокова – набраја наша саговорница и најављује пројекат „Вредне руке наших мама” који ће реализовати у октобру, када ће представљати домаће старинске радиности.

– Мештни нам углавном идеу у Америку, Канаду, Немачку, Аустрију... Овде код нас гравитирају ка Зрењанину где раде по великим фирмама, мада и код нас има где да се ради и заради. Они који су остали махом се баве пољопривредом, имамо неколико газдинстава која држе говеда или овце, неки имају воћњаке вишања, кајсије и шљиве, али углавном се узгајају класичне житарице – прича нам Болтић.
 

Осим што би добро дошла још која фабрика на територији општине Сечањ, оно што мештанима Сутјеске фали, а да се пак тиче доколице, јесу манифестације.
 

– Раније их је било доста, сад их немамо јер су нам средства ограничена. Имамо славе у оквиру румунске православне и српске православне цркве, у јуну организујемо кување рибље чорбе и то је све – са сетом говори „градоначелник” села.
 

Ипак, с поносом прича о српској православној цркви Васкрсења Христовог која је почела да се зида 2002. године а освештена је 2015. с тим да унутрашњост храма још није осликана. Такође, уз њега је изграђен и потпуно нов Светосавски дом „Мом милом народу” чији је ктитор Марко Б. Милошевић. У непосредној близини се налази и биста Народном хероју Милети Окиљевићу (с тим да има споменик и испред Дома културе) заједно са плочом свих бораца који су погинули у Дургом светском рату. А како је све у знаку братства и јединства (по чему је суживот у Сутјесци и данас карактеристичан), прекопута се налази поменута осмолетка „Иво Лола Рибар”, а нешто ближе центру је и Фудбалски клуб „Раднички” основан 1946. године.