БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МАЛИ ИЂОШ (1) Некадашњим рудником глине у јуну одјекује музика из целог света
Силазим с бициклом са воза на новоизграђеној Железничкој станици Ловћенац – Мали Иђош, која се налази у атару између два села. Ова станица саграђена је током реконструкције пруге Нови Сад – Суботица, али сама зграда није у функцији, као ни остале на тој траси, јер још није издата употребна дозвола.
Уз пругу води нови асфалтни пут – са једне стране до Ловћенца, а са друге до Малог Иђоша.
Са пута који води уз пругу издвајам се десно у Кулску улицу и стижем до римокатоличког гробља са импозантном калваријом. На путу према терену Фудбалског клуба „Еђшег“ („Јединство“) наилазим на велико стовариште дрвне грађе. Затичем огромна стабла, необична за овај део Војводине, као да су стигла из неких трансилванијских шума.
У близини се налази и фантастична локација на којој се сваке године у јуну одржава „Домбош фест“. Овај фестивал први пут је одржан 2001. године на локацији некадашњег рудника глине, окруженог природним лесним зидовима. Простор је деценијама служио као депонија, а потом је поново „рођен“ захваљујући фестивалу.
На програму фестивала углавном су извођачи из Мађарске и Србије који изводе савремену етно музику и џез… Фестивал жанровски увек тежи различитости и експериментисању, а најважнији критеријум је квалитет.
У оквиру фестивала постоји и Гастрономско двориште, у којем се могу пробати колачи и слана пецива из чувене пећнице у „капели“. Посетиоци могу уживати и у традиционалним јелима, мекикама, домаћим производима, крафт пиву и вину са ових простора.
Пратећи програм „Домбош феста“ је књижевни фестивал „Домбошке приче Ремиџ“, у оквиру којег значајни савремени писци посећују Мали Иђош и учествују на представљањима књига, округлим столовима и књижевним дебатама. Током фестивала млади сликари, вајари и графичари учествују у уметничкој колонији „Домбош визуал“, а радови настали током колоније настоје да реинтерпретирају и преиспитају уметничке традиције Војводине.
Са „Домбош фестом“ повезан је и вински клуб „Домбош вајн клуб“, друштвени простор и кафић изграђен у традиционалном стилу у подруму урезаном у лесни зид, у којем се током целе године може осетити домбошки животни стил.
На поменутој „капели“ (заправо бетонској купи окреченој у бело) урезане су године значајне за мађарску националну историју – 1456, када је Јанош Хуњади на челу угарских трупа поразио Османлије током опсаде Београда, и 1956, када су Мађари подигли прву велику антикомунистичку револуцију у Источној Европи.
Фудбал се овде игра још од 1913.
Фудбал се у Малом Иђошу игра од 1913. године. Први клуб основан је 1919. године под називом Атлетски клуб Мали Иђош (КАЦ – Kishegyesi Atlétikai Club).
Током историје назив клуба више пута се мењао: од 1932. до 1942. године носио је име „Бела звезда“, од 1942. до 1944. „Бочкаи“, а од 1945. године до данас назив „Еђшег“ није мењан.
Фудбалска екипа редовно је учествовала у првенствима и више пута била члан Тополске општинске, Суботичке и Бачке лиге. Током педесетих година прошлог века два пута је играла квалификације за улазак у Војвођанску лигу, али ниједном није успела да избори пласман.
Ово је једини клуб у селу који непрекидно ради од дана оснивања. Тренутно се такмичи у „Међуопштинској лиги Бачка Топола – Мали Иђош – Врбас – Бечеј – Србобран“, која представља шести степен такмичења у фудбалском првенству Србије.
Геза Катаи из Малог Иђоша власник је Салаша „Катаи“ и Гостинске куће „Катаи“. Срећем га случајно на улазу у овај мултифункционални комплекс, који је, судећи по бројним таблама, подржан средствима Аутономне Покрајине Војводине и различитих фондација из Мађарске. На простору од пет хектара ницали су, један по један, објекти који данас задовољавају највише стандарде овог вида туризма. Од идеје и прве цигле до првог наткривеног простора, све је резултат промишљања и рада породице Катаи – Гезе, његове супруге Зите и њихово троје деце.
Данас салаш располаже са 90 лежајева, спортским теренима и мини-зоо вртом са домаћим животињама – од живине до коња, крава и магараца. За потребе ресторана домаћини узгајају сопствене товљенике и производе поврће у башти која се наводњава водом из оближњег језера.
„Циљ ми је био да створим заокружен систем производње, да се све што се на салашу произведе на њему и потроши“, каже Катаи. Посебна пажња посвећена је деци. Кроз радионице, јахање, вожњу запрегама и трактором, мини-голф и друге активности, током сезоне овде дневно борави од 250 до 300 ученика. Временом је понуда проширена и на студенте и припаднике трећег доба.
У самом месту налази се и Гостинска кућа „Катаи“ са 40 лежајева, у којој се служе традиционална војвођанска јела припремљена од намирница произведених на салашу. Као дете из пекарске породице, Геза Катаи је рано савладао пекарски занат. Управо га је стара породична фуруна из 1937. године, у којој је у једној тури могло да се испече чак 40 хлебова, подстакла да 2004. године отвори Музеј пекарства, први такве врсте у Србији.
О старој Железничкој станици, Цркви Свете Ане и бројним бистама у центру места, које сведоче о бурној историји Малог Иђоша, читајте у наставку фељтона за седам дана.
Роберт Чобан
