ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Пино црни воли Фрушку

Под таксономским називом Cultivari conculta pinot сврстане су сорте које деле заједничке морфолошке, технолошке и привредне одлике: нема љубитеља вина који није чуо за три пиноа - црни, бели и сиви. 

Сви воде порекло из Бургундије и Шампање, чувених виноградарских крајева у североисточном делу Француске. То су врло старе сорте, раширене свуда и неспорног су квалитета. 

Специфичност по којој се разликују од осталих сорти винове лозе је њихово порекло, тачније чињеница да оне заправо и нису сорте него клонске варијације.

У последње време доказано је да пинои нису рођени сексуалним путем - оплодњом цвета и развојем прве исходишне биљке из семенке. Тако је рођен само пино црни, једна од најстаријих сорти винове лозе. Њу је описао још римски писац Columella. 

Има доказа да се у Бургундији гајила још у IV веку. Сви остали пинои настали су спонтаним мутацијама, односно променом генетске ДНА структуре, утицајем спољашњих фактора средине. Пино сиви настао је мутацијом пупољка пиноа црног, а бели мутацијом из сивог.

Такве промене су честе у природи, али су  ретко уочљиве као код промене боје покожице хобица грозда. То су били разлози да су тако настали пинои сматрани новим сортама, а тако се третирају и данас. 

Посебно занимљиво за науку је новооткривено сазнање да је пино црни родитељ сортама шардоне, гаме црни, алиготе, мелон, пино оксероа, као и још једнаест других француских сорти, по чему је његов „допринос” данашњем сортименту немерљив. С обзиром на његово порекло, разне пиное у свету су све донедавно називали бургундци, па се тако и код нас за црни пино, или пино ноар, још може често чути „црни бургундац”. 

Пино црни је парадигма црног грожђа, вино број један за многе, међу које убрајам и себе. То никако не значи да у други план стављам величанствена вина из Бордоа. Али подсећам да она, осим ограниченог броја случајева, нису од једне сорте.

Каберне совињон, мерло и каберне фран, три су основне сорте грожђа које у својим областима у Бордоу играју фундаменталну улогу, допуњујући се, купажирањем, на чаробан начин. Потребне су једна другој. 

Црном пиноу, напротив, нити треба, нити му одговара пратилац на путовању. Он је индивидуалиста огромне персоналности. Способне да усамљена даје изванредна вина задржавајући есенцију заједничког именитеља која их чини лако препознатљивим и то не на мало места ван њене вољене Бургундије.

Дозволите неколико напомена из виноградарства. Црни пино је сорта свежих клима која тражи спор и постепен процес зрења. Када се тај процес убрза, не долази до формирања мноштва арома којима је ово грожђе богато и појављује се нота компота од црвеног воћа која потпуно искривљују његову природу. 

Бургундија је, од свих европских регија у којима успевају велика црна вина, најсевернија, и баш та велика географска ширина је кључни фактор за квалитет. 

Бургундија је колевка црног пиноа, ту сумње нема. Али то никако не значи да потенцијал ове племените сорте не даје изузетна вина и изван чувене француске регије. Виноградари и винари половине света, прави фанатици овог грожђа, улажу страховите напоре да разоткрију његове тајне и направе најбоља вина које им околности допуштају. То је паклени рад јер је реч о, до крајњих граница, ћудљивој и непредвидљивој сорти и у винограду и подруму.

Страст коју је пино црни пробудио међу светским виноградарима и енолозима „погодила” је и нашу земљу. Посебни сремски рејон, дуго познат по само белим винима, неоправдано и неаргументовано титулисаним. 

Захваљујући групи ентузијаста, „заробљеника” ове ђаволски комплексне и фрустрирајуће црне сорте, показаће да она изван своје родне и митске Бургундије зна да рађа сјајне примерке на одабраним потесима наше напуштене и неистражене Фрушке горе. О томе ће у једном од наредних бројева „Недељног ручка” бити више речи.

У Француској је најзаступљенија у покрајинама Бургундија и Шампања. Проширила се у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији и у другим европским земљама, понајвише у континенталним хладнијим виногорјима. 

Последњих деценија ужива велику популарност, прекрила је велике америчке површине, пре свега Калифорније, Орегона и Вашингтона. А има је и у Јужноафричкој Републици, Аустралији, Новом Зеланду... 

Велику популарност у Америци доживела је захваљујући сада већ култном филму „Странпутице”, у којој „игра” главну улогу. 

Убрзо након приказивања филма продаја бутељки црног пиноа је енормно порасла, а процветао је и вински туризам, посебно у Санта Барбари и другим деловима Калифорније.

Позната као сорта краће вегетације и високе отпорности на ниске температуре, показала се као идеална за климатски гранична подручја гајења винове лозе, као што су Канада, југ Чилеа и Новог Зеланда. Први виноград у Шведској подигнут је садњом црног пиноа.