РЕЗОН Јеванђеље заједништва и була раздора

Пише: Милорад Бојовић

Парафразираћу Бизмарка - нису важни митинзи и скупови, важни су потенцијали. Важно је шта ће неки скуп изнедрити као корист за будућност. Важно је шта је сврха, какву поруку шаље. Два скупа у два дана. Један Вучића и СНС-а одржан је јуче у Београду, а студентски се одржава данас у Краљеву. 

Добро је да се одржавају дан за даном. То је важно за разумевање циљева и визија. За обелодањивање програма, циљева и, што је најважније - мотива и намера. На оба скупа се проповеда јеванђеље бољег живота, али су та јеванђеља потпуно различита. И зато скупове треба тумачити као прилику да се провери исправност мотива, и инистинитост и једног и другог јеванђеља.

Вучић је поручио да је у питању скуп јединства и заједништва на ком се брани и чува суверена и успешна Србија. Да је јеванђеље СНС-а записано у форми јасног, свим грађанима разумљивог програма. Да је засновано на идеји стабилности, демократских и грађанских једнакости. Да су у срцу тог програма људи, њихове наде, жеље и потребе. И да је његова окосница Србија као једна сложна породица и наставак резултата из претходних 14 година. Просечна плата од 1.700 евра. Пензија од 750 евра. Мир и стабилност. И вероваће му већина грађана. 

Студенти ће рећи да је њихов скуп, скуп наде, а да ће кад дођу на власт суспендовати све институције и ухапсити све који су подржавали Вучића.  И да ће све који су сарађивали са напредњачким режимом оставити без посла. И приказаће то као свој план за уздизање Србије. Њихово јеванђеље је була раздора. Декрет нетрпељивости. Засновано је на вери у сопствену узвишеност и безвредност свих који у ту узвишеност не верују. 

У то ће поверовати само најекстремнији. Само они код којих је семе нетолеранције и освете пустило дубоко корење. Претње имају само један потенцијал, да елиминишу почетне симпатије. Да их угасе и претворе у неслагање. Лош узор не ствара ништа позитивно ни вредно. Негативна амбиција не може се претворити у позитиван подвиг. Таква охолост је еманација паганске осионости. 

Разлике нису случајне. Нити изазване неважним разлозима. Није реч о неусклађености темперамената. Разликовање је суштинско. И потпуно. Највеће могуће. Реч је о два супротна приступа политици. И животу.

Студенти ће рећи да је њихов скуп, скуп наде, а да ће кад дођу на власт суспендовати све институције и ухапсити све који су подржавали Вучића. С друге стране Вучићеви бирачи његове поруке тумаче као обећање да ће их и даље водити ка бољем животу и да је то императив који надахњује његову политичку визију

Вучић политику види као мост између потреба народа, геостратешких амбиција великих сила, и реалних могућности. С друге стране су странке које су после 5. октобра политику биле свела на приватни бизнис за себе и себи блиске тајкуне. Они су брод нерадника на ком сви болују од вируса властохлепља и жудње за личним богаћењем. И тај брод ненавођен плута од спруда до спруда погрешних амбиција и неискорењивих заблуда. Током времена тим вирусом инфицирао се и један део младих из леволибералне елите. Али, пошто се плен не дели, чак и када је имагинаран, успели су да се посвађају и сукобе. Кад би неки обичан човек одлучио да оснује фирму, која би требало да буде успешна, не би запослио никог од људи који се нуде као менџери свеопштег спасења. 

То не значи да им треба оспоравати право да се баве политиком. Проблем је у нечем другом. Опозициони политичари за своје неуспехе кривца траже у народу, или у противницима, не у себи. И неће имати шансу за успех, докле год не затраже опроштај за своје грехе од 2000. до 2012. И ако се не одрекну свог програма који је заснован на истим премисама као 2000. године. С друге стране студенти морају да одбаце своје заблуде да знају било шта о политици и вођењу државе и надменост да су вреднији и изузетнији од осталих грађана Србије. Генерације су некад веровале у Сен Симона, Фуријеа, Маркса, Енгелса, Џека Лондона, Троцког, Розу Луксембург, Лењина, Грамшија, Стајнбека. Данас верују у Ђокића и чет џи-пи-ти. 

Студенти и опозиција остају заробљени у свом свету апсолутне искључивости. У срцу њиховог програма је одмазда. То је јасно већини грађана. С друге стране Вучићеви бирачи његове поруке тумаче као обећање да ће их и даље водити ка бољем животу и да је то императив који надахњује његову политичку визију. 

Маркс није омиљен мислилац у Србији, али је био у праву. Економија обликује карактер и мишљење људи. Новац је њихову примарно интересовање и извор свих благодати. Која политика понуди боље услове жиота, осваја поверење. Маркс је такође истинито приметио да је историја човечанства историја класних борби. И сада имамо две класе. Једну, коју чине обични људи, којима је право одлучивања суспенфовано у комунизму, и демонратској транзицији, и други који су били владајућа елита и у комумизму и у демократској транзицији, и њихова деца, која желе да врате изгубљене оривилегијр и позвије својих родитеља.

Они желе да точак историје врате уназад. Да постану нова буржоазија, а да људи који су у Вучићевој ери постали уважени грађани поново постану пролетаријат. Да им се одузму сва права, сва имовина, и да им се забрани право гласа. Истини за вољу, то је једини начин да победе на изборима. 

Да закључим у марксистичком духу, који студенти тако воле, а о ком не знају ништа - Србијом не кружи баук промена. Србијом наставља да кружи дух прогреса. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу