ЖИТИЈСКЕ ИКОНЕ ПРЕТВАРА У СТРИП „То је моја креативна јерес“, каже уметница и илустраторка

Њен награђени пројекат стрипа зове се „Пут леворуких“: у питању је „експериментална графичка новела која истражује могућност примене наративних принципа православног житијског иконописа у савременом стрипу“. 

Пројекат полази од идеје да иконопис поседује сопствену логику приповедања, различиту од линеарног секвенцијалног језика карактеристичног за већину савремених стрипова. О овом раду, резиденцију и стриповима, разговарали смо са Јеленом Васиљевић у сусрет њеном одласку у Француску.

Одакле је стигла инспирација за ваш рад „Пут леворуких” и када сте први пут помислили да бисте елементе православног житијског иконописа могли да искористите у контексту уметности стрипа?

– Дуго су се обликовале идеје које сам на крају спојила у овом пројекту. Неколико година посветила сам истраживању сценарија и нарације, пре свега кроз филм и рад великих редитеља, а затим и тражењу форме стрипа која би ми била довољно узбудљива да кроз њу могу да понудим нешто своје. Никада ме нису превише привлачили комерцијални стрипови и велики серијали. Много су ми ближи храбри чудаци и бизарне графичке новеле. Из тога је проистекла и идеја да нешто што мене лично фасцинира, као што је наративна логика житијске иконе, изместим из њеног изворног контекста и употребим као основу за један савремен и себичан ауторски пројекат.

Шта вас фасцинира у ликовном смислу у овој форми?

– Ту ме подједнако фасцинирају криптичност форме и нарације. Не само естетика иконописа, него конкретно житијски иконопис као начин размишљања. Подједнако ми је важна и аура коју икона као објекат носи. Зато ми је било неопходно да неколико својих интерпретација заиста ручно израдим у том формату. Идеја је да те иконе могу да функционишу аутономно, као засебна езотерична прича или артефакт, али и као кључни елемент графичке новеле. Једноставно ми није било довољно занимљиво да нацртам дигиталне табле стрипа и одштампам их на А3 формату. Наративни стрип користим готово као документарни оквир који оправдава постојање тих икона и постепено откључава њихово значење. Оне нису илустрације приче, већ њен кључ и ребус. 

С друге стране, сама прича би могла бити инспирисана аутобиографским елементима. Шта вам је било најважније да испричате у оквиру приче о три генерације жена у (вашој?) породици? 

– Прича је истовремено моја и свачија. Стварне особе и породичне околности су само почетна инспирација која је брзо прешла у фикцију. Највише ме занима оно што се преноси између генерација кроз ћутање, очекивања, обрасце понашања и приче које једни другима остављамо. У суштини, ово је прича о генерацијској трауми и хорору неиспуњеног потенцијала, посебно из женске перспективе. Али не бих да ово звучи као досадни психолошки трактат. У причи има доста црног хумора, апсурда и ишчашених ситуација. Уз најбоље хорор приче се увек и најгласније смејем. 

Да ли кроз овај рад – будући да се ради о православном иконопису – тематизујете и однос према религији и на који начин?

– Лично имам прилично нетрадиционални однос према религији, али сам уметница па ће ми опростити ко већ може. Религија у овом пројекту није тема сама по себи, већ алат којим одмотавам причу. Истовремено, цео пројекат доживљавам и као неку врсту креативне јереси над каноном и традицијом. Управо ме та тензија између поштовања и себичног присвајања интересује. Конкретно када је реч о житијском иконопису, мене не занима пуко копирање изгледа иконе. Не покушавам ни да направим стрип о иконама. Оно што желим је да из иконописа преузмем начин на који размишља о времену, сећању и приповедању и да тај наративни систем преведем у језик стрипа.

Који су то стрипови који су вама били значајни у животу – као читатељки с једне, односно ауторки с друге стране?

– Нисам одрасла у дому са библиотеком и културом читања, тако да сам стрипове и сликовнице откривала тек када сам кренула да се интересујем за њих професионално И када сам могла сама да их приуштим.Овде бих се вратила на омиљене чудаке. Као читатељки, веома ми је важан Daniel Clowes и начин на који гради атмосферу и ликове, посебно у Ghost World. Велика инспирација ми је и Eleanor Davis, савремена ауторка која о стрипу размишља врло илустраторски и значење гради из саме слике.

Када је реч о цртежу, највећи утицај на мене су у младости имали Mike Mignola и Sergio Toppi. Њих сам бескрајно прецртавала и покушавала да разумем начин на који размишљају о композицији, светлу и линији. Од домаћих аутора посебно издвајам Зорана Јањетова. Поред импресивне међународне каријере, код њега ме ипак највише осваја хумор и потпуно непретенциозан дух. Томе се искрено дивим.

Годинама се бавите превасходно илустрацијом; где је за све то време био стрип? Да ли сте се бавили стрипом у приватној сфери или је био у запећку, и шта је иницирало ваш повратак/долазак овој форми?

–  Пре неких петнаест година, када сам завирила у свет стрипа као мали цртач и површно се повезала са сценом, брзо сам схватила да није довољно да само добро цртам да би и мој стрип био добар. Ја сам пре свега била илустратор и осећала сам се као да говорим потпуно другим језиком од фанова Марвела, DC-ја, манги и осталих мејнстрим струја. Сценарији и сарадње који су ми тада нуђени уопште нису резоновали са мном, па сам се повукла и потпуно посветила илустрацији. Требало ми је да пронађем довољно опскурне графичке новеле и онлине стрип буџаке па да схватим да могу да радим шта год хоћу у стрипу. Такође ми је требало нешто довољно лудо и само моје да бих се потпуно посветила неком пројекту.

Како видите домаћу стрип сцену генерално? Шта вам се свиђа на домаћој савременој сцени, а шта детектујете као највеће изазове с којима се аутори и ауторке млађих генерација суочавају?

– Не осећам се довољно позваном да дајем озбиљне оцене домаћој стрип сцени јер јој се тек сада враћам. Оно што ме радује јесте да видим све више аутора који размишљају о стрипу као ауторском медију, а не само као жанру или индустрији. Чини ми се да постоји много више простора за графичке новеле, личне приче и формални експеримент него што га је икада било. Мислим да највећи изазов није недостатак талената, већ услова за дугорочан ауторски рад. Графичка новела тражи године посвећености, а мало ко може себи да приушти да толико дуго ради на једном пројекту. Зато су резиденције, стипендије и институционална подршка толико важни. 

Колико сте до сада били упућени у рад Центра за стрип у Ангулему и како видите ваш боравак тамо – шта ће вам бити најзначајније током два месеца у Француској?

– Знала сам за Центар за стрип у Ангулему пре свега кроз његове резиденцијалне програме и ауторе који су тамо развијали своје пројекте. Пратила сам и програм размене који годинама организују Француски институт и КомуникАрт и знала сам да је то место на коме бих волела да радим када будем имала пројекат који је довољно зрео. Искрено се највише радујем истраживању архива И библиотеке Центра за стрип, јер планирам да наставим истраживање наративних форми и историје графичке новеле. Подједнако ми је важан и сусрет са другим ауторима. Мислим да ће ми разговори са људима који долазе из различитих стрип традиција бити једнако важни као време проведено у атељеу.

Н. Марковић