ОБЈАВЉЕН НОВИ БРОЈ ЧАСОПИСА „НОВА МИСАО” Вештице и друге птице ругалице

Мини-темат о Енесу Халиловићу отварају његове песме о Архимеду, следи разговор Гордане Нонин с њим у оквиру програма  „Уметник у фокусу”, а затим причу о овогодишњем добитнику награде ”Београдски победник” заокружује критички осврт Драгане В. Тодоресков на роман Бекос и остале романе Енеса Халиловића.

Поетске странице испуњавају песме Џенка Гундогдуа, Сеиде Бегановић, Христа Петреског, Наташе Бундало Микић, док су у прозном сегменту одломци из необјављеног романа Радована Влаховића и прича Тамаре Шимончикове Херибанове, а књижевну критику пише Наташа Анђелковић, Јелена Марићевић Балаћ, Катарина Пантовић и Милан Р. Симић. Приказа актуелних културних догађаја доноси од слова о „позоришном бекству од безнађа” Ане Тасић, која анализира представе на „Шоукејсу” Загребачког казалишта младих, до осврта Маријане Прпе Финк на Пекиншку оперу на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду

У темату о магији есеје на ову увек интригантну тему потписују Илија Бакић, Ненад Јовановић, Настасја Писарев, Владимир Сумина и Небојша Карталија, а печат  „вештичјој причи” даје психолошки и феминистички осврт Лидије Васиљевић на архетипски мотив вештице у друштву и уметности, којем се придружује, нимало случајно, текст Владиславе Гордић Петковић о представљању женског искуства у англофоној књижевности, конкретно код Алис Манро.

„Нова магија која је немилосрдно пристигла јер како другачије тумачити време киборг халуцинација у којој ова ’стар’ наука – обновљена магија – једина, новом и неизбежном логиком, може да открије да ли је 2 + 2 једнако 3 или 5?”,  пише у уводнику приређивач темата о магији Ђорђе Писарев. „Четворка се изгубила у магли жанровске књижевности, интелектуалног стрипа и старих вештица пластиком освежених тела, неизбројивих школа за магове и чаробњаке које су прерасле и Легвинову, а камолио Роулингову, спектакуларних градова у који оно мало преосталих људи свесних стварности који поједени депресијом чаме по становима у џиновским кулама без могућности да из својих луксузних изби изађу у неки већ еко–природни резерват, јер врата одбијају да се отворе тражећи металне новчиће, а пластичне картице више не примају ни банке у којима једино по угланцаним подовима клизе залудни роботи на нуклеарни, или већ неки ’стартрек’ погон, и ту људима, а богами ни машинама неће помоћи никакво старинско академско образовање. Зато магија, да нас подсети на сјај који не бледи под светлима неона, на сјај који ће бити – већ јесте? – једини начин да читамо Свет.”

И за крај, на последњим страницама „Нове мисли”, већ традиционално, Дарко Веселиновић дели са читаоцима своје разноврсне архитектонске утиске о значајним грађевинама из целог света. Овог пута он доноси импресије из Бакуа, главног града Азербејџана, који носи ласкав назив „кавкаски Париз”...