БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Ловћенац (2) – У њему и данас живи прича о Швабама и Црногорцима

Музеј је плод је сарадње између Музеја Војводине, Централног музеја Подунавских Шваба у Улму и породице Ајзеле испред Завичајне заједнице места Ловћенац–Фекетић. 

Музеј говори о животу Немаца у овом селу од досељавања средином 18. века до Логора Секић на крају Другог светског рата. Међу бројним фотографијама и мапама видимо призор богатог свињокоља из 1932. године, сеоске девојке обучене по последњој арт деко моди из двадесетих, ушорене куће, изглед некадашње протестантске цркве која је после Другог светског рата срушена...

Логор за Немце у Секићу је основан на захтев Одељења за заштиту народа (ОЗН) који је и контролисао Секић од 17. новембра 1944. све до преузимања власти од стране Команде села, или у пуном називу Команде села под нарочитим режимом), када је читаво село претворено у логор.

Готово све куће (око 1.000) намењене су за смештај Немаца, у којима се скућило и до преко 6.500 лица, колико је и износио највећи број логораша. Поред домаћих, секићких Шваба, које су се нашле заточене у свом селу још од 19. октобра 1944. године, у логор су пристизали и други, из околине, Бачке Тополе, Суботице. 

По попису из 1951. у Војводини су живела још 26.294 држављанина немачке народности

Сва немачка места у Југославији евакуисана су организовано по посебним плановима, тако да су након избегличког таласа у Војводини остали махом старци, жене и деца. Како је одлука за евакуацију у Секић дошла касније, тек 18. октобра, када се већ нашао у потпуном окружењу партизана и Црвене армије – жене, деца и старци су у том тренутку и чинили готово све становнике Секића. 

По делимично сачуваним списковима тада се 2.199 Секићана – Немаца затекло у селу које ће убрзо бити претворено у логор, под командом Војне управе Војводине. Попуна логора се наставила и у наредном периоду. На поименичном списку, у коме је за сваког наведен и број главне књиге, евиденција је закључена са бројем 8.588.

Логор је имао своју болницу у којој су радили логораши, један лекар, три бабице и болничарка. Нешто касније (13.11.1945) у секићку болницу упућени су и Немци, ратни заробљеници, који су радили у Руској болници. Све време логораши су били без контакта са спољним светом. Дневно су пребројавани и евидентирани за поштеду, уз лекарско уверење. Тако је према једној евиденцији с краја септембра 1945. било 6.330 логораша, и то: деце 1.959, старих 2.002, болесних 319, способних за рад 2.050.

У Секић је по плану колонизације досељено око 1.000 породица из Црне Горе, који су 1947. насељу дали ново име, у складу са својим пореклом – Ловћенац

Од септембра 1945. године већи део логораша пребачен је на рад у Крушевље, крај Сомбора (где је такође био логор), а преостали логораши запослени су у Секићу. Они су обављали пољопривредне радове, бербу сунцокрета и грожђа. 

Исељавање логора почело је 3. октобра 1945. године, на основу наредбе шефа одсека за логоре при Главном НОО Војводине, Стевана Варге, и настављено је и наредних месеци све до септембра 1946, како би се обезбедило место за прихват придошлих колониста из других делова Југославије (за које су била предвиђена напуштена и конфискована имања и куће секићких Немаца). 

У Секић је по плану колонизације досељено око 1.000 породица из Црне Горе, који су 1947. насељу дали ново име, у складу са својим пореклом – Ловћенац. 

Цивилни логор из Секића коначно је престао је са радом септембра 1946. године, када је остатак логораша пребачен у предграђе Суботице у Чантавирску улицу. И остали логори за Немце у Војводини коначно су распуштени до краја 1948. године, када су Немци, њих укупно 24.491, добили југословенско држављанство, док су остали поднели молбе за исељавање у Немачку. По попису из 1951. у Војводини су живела још 26.294 држављанина немачке народности.

Поред лепо одржаваног споменика погинулима у Првом светском рату на улазу у село из правца Малог Иђоша о којем сам писао прошле недеље, на некадашње становнике овог села подсећа и велики број лепо очуваних швапских кућа. Власник једне од њих је био духовит и изнад капије поставио натпис: Црногорско-швапска кућа.

У трећем и последњем наставку приче о Ловћенцу читајте о споменицима и парку у центру села, као и старој Железничкој станици која више није у употреби.

 Роберт Чобан