МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ ПОНОВО ПРЕД ПУБЛИКОМ Галерија УЛУС доноси слике из колекције Дамњановић

Поставка, која ће трајати до 17. августа, публици доноси избор дела једног од најзначајнијих представника српског сликарства 20. века, уметника чија је животна прича подједнако необична и узбудљива као и његов стваралачки пут.

Марко Челебоновић рођен је 21. новембра 1902. у Београду, где је завршио основну школу и део гимназије. Након избијања Првог светског рата са породицом одлази најпре у Солун, а затим у Швајцарску, где завршава средњу школу. Од 1919. до 1922. студира економију и право на Оксфорду и у Паризу. Иако је дипломирао право, његово истинско интересовање било је окренуто уметности.

У Паризу уписује вајарски одсек Академије Гранд Шомијер и усавршава се у атељеу чувеног француског вајара Антоана Бурдела. Убрзо, међутим, напушта скулптуру и опредељује се за сликарство, коме ће остати посвећен до краја живота. Од 1925. настањује се у Сен Тропеу, тада још мирном рибарском месту на југу Француске. Тамо проналази амбијент који ће снажно обележити његово сликарство: медитеранску светлост, пригушене ентеријере, мртве природе и људске фигуре у тренуцима тишине и замишљености. 

Први пут самостално излаже 1926. године у париској Галерији „Кампањ премијер“, док је његова прва самостална изложба у Београду приређена 1937. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Припадао је уметничким групама „Облик“, „Дванаесторица“ и „Самостални“, које су одиграле важну улогу у развоју српског и југословенског модернизма. Његова дела из тридесетих година данас се сматрају једним од темеља српског међуратног модерног сликарства.

Пет Челебоновићевих слика откупио је Бељански за своју колекцију

Челебоновић је припадао широкој генерацији српских уметника која се формирала у Паризу и која је искуства француског модернизма пренела у домаћу уметност. У том кругу налазили су се и уметници пореклом из Војводине или снажно повезани са њеним културним простором — Сава Шумановић, Милан Коњовић, Зора Петровић, Иван Радовић и Иван Табаковић. 

Док су Шумановић и Коњовић после париских година наставили да развијају изразито личне поетике у Шиду и Сомбору, Челебоновић се дубље интегрисао у француску средину, али је остао трајно везан за југословенску и српску уметничку сцену. Њих је повезивало не само париско искуство него и настојање да се савремени европски језик повеже са личним темпераментом и домаћим културним наслеђем.

Посебно место у Челебоновићевим везама са Војводином припада дипломати и колекционару Павлу Бељанском. Он је за своју колекцију откупио пет Челебоновићевих слика насталих између 1930. и 1935. године: „Девојка у плавим панталонама“, „Шах“, „Жена са турбаном“, „Мртва природа“ и „Ентеријер“. Ова дела данас се чувају у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, где се Челебоновићево стваралаштво налази у непосредном уметничком дијалогу са делима Шумановића, Коњовића, Радовића, Табаковића, Зоре Петровић и других великана модерне.

Нови Сад је остао важна тачка и у каснијој рецепцији његовог стваралаштва. Једну од самосталних изложби пастела Челебоновић је приредио у октобру 1973. године у Малом ликовном салону, док је 2018.  у Спомен-збирци Павла Бељанског организована изложба која је представила 23 његова пастела, као и до тада непознате породичне фотографије. Тако је његово дело постало трајни део не само националне него и новосадске и војвођанске музејске и изложбене традиције.

По избијању Другог светског рата његова животна прича добија драматичан обрт. Године 1942. придружује се француском Покрету отпора, у коме је обављао командне дужности и учествовао у ослобађању јужне Француске. На крају рата био је официр за везу при савезничком штабу генерала Ајзенхауера. Његово ратно ангажовање донело му је више француских и савезничких одликовања.

После рата, 1947, враћа се у Београд и постаје професор Академије ликовних уметности, где предаје до 1960. године, са прекидом од 1949. до 1952, када борави у Паризу као саветник Амбасаде Југославије. Као професор утицао је на формирање читавог низа младих уметника, али им није наметао сопствени стил, већ их је подстицао да развијају индивидуални израз.

Од 1960. године поново живи у Сен Тропеу, где ствара све до смрти 1986. Током дуге каријере приредио је велики број самосталних изложби и учествовао на бројним групним изложбама у Београду, Паризу и другим европским градовима. За дописног члана САНУ изабран је 1958, а за редовног 1968. Добитник је, између осталог, Седмојулске награде и Награде АВНОЈ-а, као и других домаћих и страних признања. Иза њега је остао разноврстан опус који се развијао од згуснутих, меланхоличних ентеријера и богатих колористичких композиција до прочишћених радова његове позне, такозване беле фазе.   

М. С.