ИЗ РЕКЕ ИЗРОНИЛИ „ГЛАДНИ КАМЕНОВИ” На њима језиво упозорење из прошлости: „АКО МЕ ВИДИШ, ПЛАЧИ”
Водостај Елбе у Дрездену открио је "гладне каменове" који упозоравају на сушу и глад.
Водостај Елбе у Дрездену спустио се на свега педесетак центиметара, па су из речног корита поново изронили такозвани гладни каменови – вековима стара упозорења на сушу, оскудицу и глад. Најпознатији међу њима носи уклесану поруку: "Ако ме видиш, плачи."
Дуготрајна суша и изузетно низак водостај Елбе поново су открили "гладне каменове" – немачки Хунгерстеине – нему хронику неких од најтежих година у историји средње Европе.
Водостај Елбе у Дрездену спустио се на око 53 центиметра, док је уобичајена вредност приближно 1,60 метара. Због мањка воде готово потпуно је обустављена теретна пловидба горњим током реке, а знатно су ограничене и туристичке пловидбе чувеним дрезденским паробродима.
Из плитке воде истовремено су почеле да се појављују стене са уклесаним годинама и порукама које су остављали људи током великих суша у прошлости.
Назване су "гладним каменовима" зато што њихов излазак из воде никада није био добар знак. Низак водостај значио је оскудне приносе, пресушена поља, отежан речни саобраћај, несташицу хране и раст цена. Када би камен постао видљив, људи су знали да долазе тешки дани.
На подручју Дрездена постоји неколико оваквих историјских бележника ниског водостаја. Могу се пронаћи код Пилница, Лаубегаста, Толкевица и других делова града уз Елбу, а на њима су уклесане године великих суша, међу којима су 1778, 1893, 1904, 2003, 2015. и 2018.
Ипак, најпознатији "гладни камен" налази се узводно, на левој обали Елбе код града Дјечина у Чешкој, недалеко од границе са Немачком.
На њему је на немачком језику уклесана реченица:
"Wenn du mich siehst, dann weine."
"Ако ме видиш, плачи."
Најстарија и данас читљива година на камену јесте 1616, док су старији записи из 1417. и 1473. временом оштећени и избрисани. На његовој површини остале су урезане и друге године у којима се Елба повлачила пред дуготрајним сушама.
Ови каменови нису предвиђали будућност. Они су преносили искуство претходних генерација. Порука је била једноставна: ако се вода повукла толико да камен поново може да се види, следи оно што су људи уз ову реку већ преживели – суша, лоша жетва и оскудица.
Некада су "гладни каменови" упозоравали на празне амбаре.
Данас, када све чешће израњају из европских река, њихова вековима стара порука звучи као упозорење намењено и нашем времену.
У региону најближи познати примери бележења екстремних суша могу се пронаћи у Будимпешти, Зиданом Мосту и Марибору. У Дунаву, код будимпештанског Гелертовог брда, такозвана Стена глади постаје видљива када се водостај спусти испод приближно 95 центиметара. Камен код Зиданог моста у Словенији, у кориту Саве, носи уклесану 1834. годину, а иста година забележена је и на камену у Драви код Марибора.
У Србији низак водостај Дунава открива другачије сведоке прошлости. Код Прахова су 2022. године из речног корита изрониле олупине више од двадесет немачких ратних бродова, потопљених 1944. године.
Дунав је ових дана код Бездана поново близу историјског минимума. Остаје питање: шта би још могло да изрони из његовог корита уколико се вода додатно повуче?
Марина Летић
