(ФОТО) "КАМЕЊЕ ГЛАДИ" ИЗ ДУНАВА ВИДЉИВО ГОЛИМ ОКОМ Изронило из Дунава, језиво упозорење из 1947. и 1959. куца на врата?
Екстремне врућине и дуготрајан недостатак падавина поново узимају данак, а водостаји река широм Европе и наше земље драстично опадају. Како се Дунав повлачи, на површину израњају језиви подсетници из прошлости – чувено "камење глади".
Њихова појава данас буди страх и намеће питање: да ли се суочавамо са катастрофом каква је бележена средином прошлог века?
Баш као и ове године, Европа је у прошлости патила од немилосрдних топлотних таласа. Фотографије и историјски записи сведоче о злослутном камену на којем је уклесано:
"НИЗАК ВОДОСТАЈ ДУНАВА" 1947. године, 1959. године
Овакви натписи познати су у народу као „камење глади” или камење суше. Људи су их постављали или урезивали поруке у њих када би водостај реке опао на изузетно низак ниво. Када би се камен поново појавио изнад воде, то је био јасан и застрашујући знак велике суше, немаштине и слабих приноса. Слике можете погледати ОВДЕ.
И - камење се појавило! Водостај Елбе у Дрездену спустио се на свега педесетак центиметара, па су из речног корита поново изронили такозвани "гладни каменови" - вековима стара упозорења на сушу, оскудицу и глад.
Суша 1947. године сматра се једном од најтежих и најраспрострањенијих у Европи током 20. века. Од априла до октобра те године, у великом делу средње Европе пало је знатно мање падавина од уобичајеног, док су температуре биле далеко изнад просека.
Посебно је погодила Немачку, Аустрију, Мађарску, Француску, Италију, Швајцарску и делове Балкана. Последице су биле разорне. Многе реке достигле су изузетно низак водостај. На појединим деоницама Рајне пловидба је била озбиљно ограничена због недостатка воде.
Језера и акумулације у деловима Немачке и Аустрије знатно су опале, што је драстично смањило производњу хидроелектрана и довело до рестрикција у снабдевању електричном енергијом.
Забележени су огромни губици у пољопривреди, што је довело до несташице хране, док су бројни шумски пожари гутали све пред собом.
Године 1959. поново је забележен веома низак водостај, па је та година накнадно додата на исти камен, као још једно сведочанство природне катастрофе.
Данас се налазимо у сличној, ако не и идентичној ситуацији. Сушна лета постају наша нова нормалност. Водостај Дунава и других великих европских река поново је на критичном минимуму. Пловни путеви се сужавају, пољопривредници страхују за своје усеве, а производња струје из хидроелектрана поново је под знаком питања.
Иако данас имамо напредније системе за наводњавање и снабдевање, појава "камења глади" из 1947. и 1959. године служи као брутално упозорење природе. Ови камени сведоци прошлости јасно нам поручују да пред ћудима климе и недостатком воде, модерно друштво остаје једнако рањиво као и пре готово осам деценија.