ЦРКВА ГОСПЕ ТЕКИЈСКЕ – МЕСТО МОЛИТВЕ И СЕЋАЊА НА ВЕЛИКУ БИТКУ: Три века завета, наде и чуда код Петроварадина

Поред ове цркве, на месту на којем се историја додирује с предањем, а молитве вековима изговарају на различитим језицима, готово је немогуће проћи, а не запитати се због чега се на њеној куполи, једно изнад другог, налазе полумесец и крст.

Одговор води три века уназад, до времена када су се недалеко од овог места сударале две војске, царства и епохе.

Светилиште Госпе Снежне нераскидиво је повезано с Петроварадинском битком, вођеном 5. августа 1716. године. Војска Еугена Савојског тада је поразила бројније Османлије и зауставила њихово напредовање ка средњој Европи. Према предању, усред августа пао је снег и збунио турску војску. Историчари, међутим, за такав догађај немају поуздану потврду. Као могућност помињу изузетно хладно јутро и иње на трави. Време је, извесно, утицало на битку, а снег је остао у легенди и имену светилишта.

Веза са снегом старија је од те победе. Празник Госпе Снежне потиче из Рима и везан је за базилику Свете Марије Велике, (Санта Мариа Маггиоре). Али, према предању светилишта, Еуген Савојски је током битке у свом логору имао Богородичину слику израђену по узору на чувену икону из базилике Санта Марија Мађоре. Верујући да је победа извојевана и захваљујући њеном заговору, слику је поклонио текијској капели. Три дана после битке, 8. августа, служена је велика миса захвалница којој су присуствовали принц, војници и бројни свештеници.

Ово је место Госпе Снежне, која окупља вернике различитих вероисповести. Долазе католици западног и источног обреда, православци, али и муслимани. Госпа их овде повезује – каже за „Дневник” ректор светилишта, велечасни Стјепан Шумановац

Капела је тада стављена под заштиту Госпе Снежне и убрзо постала место ходочашћа. Породица у бици погинулог хабзбуршког генерала Зигфрида Бројнера помогла је њено прво проширење, док су је језуити поново проширили 1754. године. У обновљену капелу Богородичина слика свечано је унета 26. јула, на празник Светих Јоакима и Ане.

Из тог догађаја настале су „Мале Текије“, које се прослављају у јулу, док се главно ходочашће 5. августа назива „Велике Текије“.

– Ово је место Госпе која окупља вернике различитих вероисповести. Долазе католици западног и источног обреда, православци, али и муслимани. Госпа их овде повезује – каже за „Дневник“ ректор светилишта, велечасни Стјепан Шумановац.

Икона која се везује за настанак светилишта током године чува се у самостану и жупи Светог Јурја Мученика у Петроварадинској тврђави, а на Текије се доноси за празник. У цркви остаје њена крунисана реплика.

На куполи изнад задњег дела цркве постављени су полумесец и крст. Тај необични знак најчешће се тумачи као успомена на победу хришћанске војске над Османлијама, али и као сведочанство да је ово место током векова припадало различитим верским традицијама.

Слојеви прошлости у једном називу

Сам назив Текије сведочи о слојевима прошлости. На месту средњовековне хришћанске цркве у османско доба налазила се дервишка текија, односно одмориште и молитвено место. Напуштену грађевину потом су преузели језуити и претворили је у капелу, док је данашњи изглед црква добила 1881. године, заслугом свештеника, књижевника и историчара Илије Округића Сремца, уз сагласност бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. 

Црква је подигнута према пројекту загребачког архитекте Хермана Болеа, једног од најзначајнијих градитеља црквених здања свога времена. Неоготичка грађевина добила је два торња, а њено унутрашње уређење носило је и снажну екуменску поруку: три олтара обликована су ослањањем на католичку, православну и протестантску традицију. У цркви се налазе и представе светитеља које поштују хришћани Истока и Запада. Сам Илија Округић сахрањен је у порти овог светилишта.

Испод хора налазе се мермерне плочице којима су верници захваљивали за примљене милости и оздрављења. Сачувани су и заветни дарови - прстење, злато и сребро, али и предмети у облику срца, руке или ноге, остављени уз молитве за исцељење.

– И данас има духовних и телесних оздрављења. Као некада, Госпа је и данас овде моћна – сведочи Шумановац, не откривајући појединости најновијих случајева.

Зато Текије нису само спомен на велику битку нити само католичко светилиште. Оне су место на које људи долазе са болом, надом и захвалношћу - и на којем, бар накратко, разлике остају пред вратима, а молитва постаје заједнички језик.

Пројекат „Цркве и манастири Војводине – традиција заједништва и толеранције“ реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Министарство информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.