ХРАБРИ СРПСКИ ВАТРОГАСЦИ ПОМОГЛИ ФРАНЦУСКИМ ПРИЈАТЕЉИМА У НЕВОЉИ Синиша Јанковић: Драго ми је што смо могли да узвратимо помоћ

Са још петорицом колега из Управе за ванредне ситуације у Новом Саду и остатком тима из других делова Србије, 15 ватрогасних и једним санитетским возилом у ком је било троје здравствених радника чији задатак је био да брину о њима, запутио се у Француску 31. јула како би се ухватио у коштац са ватреном стихијом у области Вар на југу Француске која је прождирала шуме на заштићеном подручју. За петнаест година искуства у послу ватрогасца Синиша је  више пута гасио шумске пожаре на Тари, у Кладову, Краљеву и другим местима, на неким од њих и у више наврата, али ово му је био први ангажман у иностранству, који је по целу екипу и технику коју су са собом носили, прошао без губитака. 

– Пред полазак имали смо припрему од неколико дана, а када смо стигли на одредиште,  добили смо информацију да се ради о површини од преко 6.000 хектара захваћеној ватром. Велики број припадника француских ватрогасних снага и осталих служби за безбедност био је увелико на терену. Поред нас на гашењу пожара у Француској учествовали су и ватрогасци из других земаља као што су Румунија и Украјина. Сваког дана добијали смо нове задатке, а по обављеном послу враћали бисмо се у смештај. Некада се дешавало и да преспавамо у шуми – прича Јанковић.

По његовим речима, услови за рад били су веома тешки како за возила, тако и за ватрогасце. Због чињенице да је ватром био захваћен планински предео под одређеним степеном заштите, њихово деловање утолико је било захтевније. Углавном су по цео дан били на терену. Само се ноћу није гасило, али тада се дежурало на самом терену.

– Није пожар у Француској нешто што нисмо видели у Србији. На сезонским или редовним задацима гасили смо шумске пожаре, међутим, посебна је одговорност када то радиш у страној земљи. Видели смо колико је њима битан тај предео и колико су се они трудили да га сачувају, па је то и на нас утицало да дамо све од себе да савладамо ватрену стихију – каже Синиша Јанковић.

Током акције у Француској, српски ватрогасци су имали прилике, по Јанковићевим речима, да се увере какав је степен опремљености и начин рада тамошњих колега.           

– Французи су на тај терен дошли са средствима за гашење шумских пожара. Лична заштитна опрема коју и ми имамо мислим да се не разликује много, али њихова техника верујем да је једна од најбољих можда и на светском нивоу и оставила је јак утисак на нас – истиче он.        

Иако је по природи посла увек суочен са опасностима, у Француској му је ипак најтеже било када је после неколико дана боравка стигла информација да су се и у Србији појавили велики пожари. 

– Није пријатно примити такву вест док сте у иностранству на другом радном задатку и нисте у могућности да помогнете. Осећај није ни мало био лак с обзиром на то да знамо о каквом проблему је реч и са чиме се сусрећу наше колеге у домовини. Сви смо хтели да помогнемо, али то у том тренутку није био изводљиво. По повратку у Србију неки од нас су упућени на наше терене после само дана одмора – прича Јанковић. 

Одлазак на гашење пожара у Француску доживљава као враћања дуга колегама из те земље. Истиче да је био ангажован да помаже становништву у поплављеном Свилајнцу 2014. године. На истом задатку тада су били и француски ватрогасци. 

– Нама се сада пружила прилика да вратимо помоћ коју смо тада добили од Француза. Верујем да је и француским колегама који су тада били код нас значила наша помоћ у тешкој ситуацији у којој су се они сада нашли. Због тога ми је било посебно драго што сам учестовао у гашењу пожара у Француској – каже Синиша, који је одлучио да се бави овим тешким, али племенитим послом након што је учествовао у спасавању једног људског живота.

Након дванаестогодишњег рада у Новом Саду, последње три године ватрогасац је у својим Карловцима, где живи са супругом и двоје деце.