РАЗГОВОР СА НОВОСАДСКИМ ПОЕТОМ СЕЛИМИРОМ РАДУЛОВИЋЕМ, ЛАУРЕАТОМ ДРАИНЧЕВЕ НАГРАДЕ У стопама бледог Галилејца

У овој години изашле су две књиге његових изабраних песама (О крсту, малом, дрвеном и Врата од старог прућа), те књига есеја За искром, насред мора. Ове књиге усредсређују јединствен поглед на песнички опус једног од најзначајнијих савремених српских песника, чије је стваралаштво препознатљиво по доследном истраживању религиозног искуства и хришћанског погледа на свет. За Сретење ове године одликован је Сретењским орденом првог степена председника Србије; у Нижњем Новгороду, у Русији, уручено му је изузетно признање – награда Фјодор Михајлович Достојевски, а његове поетске збирке донеле су му награде Кочићева књига, Тодор Манојловић, Димитрије Митриновић и пре неколико дана Драинчеву награду за књигу Ево, анђела!. 

„Ево, анђела!” је пета књига у низу, у минулих пет година. Што би се рекло, у времену сте добре бербе…

– За читаоца који не чита само очима – читав мој песнички век, с оне стране помодараца-бездарника, стаје у слику наума да малу сенку, која се зове човек, упркос слабостима многим, учиним, макар на трен, видљивом! Трагам, вођен и сокољен именом Његовим, за оним зрном истине које је Он засадио или васкрсао у мени, с вером да срце скрушено и унижено неће одбацити. Сад се, накнадно, присећам речи филозофа, који ме градио у раној младости – потврђивање снаге је, одистински, последња и највећа радост. Уз додатак – кад се истрпи поноћ туге тад израста нова радост срца?

Шта је, запитајмо, у корену оног што радује и подиже душу песника, чувајући је од искушавајућег еха речи које блистају попут излизаних новчића!? Кад се утроба комеша, због ситних немира, који се, као трње, забадају у груби густиш крошње, душине, он,  под косим зраком сунца, креће к извору, све ћутећ, па реч, која се, потом враћа, прихвата и негује, као дете, као семење, Очево, златно, из којег се рађа песма. Његов крст је наша радост! Стога и пијем с истог извора, с лицем к истој води! И тихујем. Кроз врата Царства, Његовог, подвигом се улази!

Јесу ли, господине Радуловићу, ово, заиста, оскудна времена за песништво и песнике!?

– Савремени умрли човек, у властитој кутији самоће, пред вејавицом искушења, у којем се љубав спрам Оца, нашега, замењује љубављу спрам себе, заборавља да, свако јутро, чим устане, узме метлу и лопату – и очисти своју шталу. Тако би се, свеж, оран, надисао добродошлог и чистог ваздуха. То важи и за песнике. Пред налетом бујице времена тако чувају оно непрекорачиво трепетно осећање вечности које носе у себи. Крећућ се (и пробијајући) упуштеном густом шумом савременог света неопходно је клонити се малих грана. Оне, вели један од дивних стараца хришћанског Истока, гребу и боду. Велике се, пак, пружају увис и не представљају опасност. Налик су оном немом звуку тишине, у којем се осећа дах вечнога живота, кад, из Божанског семења стварања, ниче род, родљиви, спасоносни, па ноге, очврсле, осете присност стазе, Очеве.

Песник, истински песник, свакога часа се суочава с јединим и јединственим, с погледом усресређеним ка онтолошкој свесци великих певача, хришћанског и прехришћанског света. Форма, вели Сергеј Фудељ, израста из смисла, као кора краставца из његове сржи. И додаје – из бедног смисла, разуме се, израста бедна форма. Из угла мог песничког искуства реч је о поготку у средиште који распршује многословна предуверења јалове постмодерне мозгологије. Стога и кажем да песник савршено изграђене форме, без смисла, бива песнички неписмен. У потрази за бисерјем не смемо се загубити у буци речи и формом разваљивати већ отворена врата песме. 

Усамљен, као носорог, истински песник живи о црном хлебу властите изолованости, у свету с много званих, а мало изабраних, као опомена умноженим мајсторима непотребнога, крећућ се стазом, мудроносном – кад се душа, грејућ, множи, а срце к смирењу хита. 

Има ли, данас, уопште, истинских песника?

– Ретки су, данас, песници за које се може рећи – какав му је био живот таква му је била и песма. Још од студентских дана, верујем да је украс вечне браће немачке, Фридрих Хелдерлин, био такав. И песма и живот су ми били исткани од нежне грађе, налик зрацима, месечевим. Његов стих, на јединствен начин, поседује пуноћу и ток сазвучја, у његовој песми се, очас, гласи готово идеално сагласје између њеног семантичког и ритмичног слоја, усаглашавајући их с прирођеним кретом душе. Једном речју, нико као он, с дилтајевске тачке гледишта, није тако суверено укрштао, утанчаним ритмичким стилизацијама, два основна тона – онај који наглашава и онај који спушта дикцију песме. Још живи у души, мојој, ехо Хиперионових речи да је чист и несавладив дух човеков, који се не повија пред законима природе. Песник који је досањао сан о савршеној песми истински је певао о сродству човека са силом, Очевом. И, истински, следио стопе бледог Галилејца.

Једном приликом сте поистоветили молитву и песму, предочавајући да дишу на исти начин…

– Рађање истинске песме, подсећам, поистовећујем с кретом облака, силног, док излива обиље капи, кишних, или с кретом сунца, радосног, док се, изјутра, на небу утврђује! Као и молитва – и песма је дисање. Кад човек дише – жив је. И песма и молитва човека чине живим. И не само то. И песма се, ако је песма, као и молитва, може назвати очима и крилима душе. Она, као и молитва, није ствар припреме, усредсређености, већ дар, Очев. Она није мерљива уделом песничког напора. Песник може бити спреман за песму, али је питање да ли је то довољно. Јер, ништа не бива, као и у случају молитве, без благослова, Очевог. Исто се догађа и с ратаром. Он обрађује њиву, оре плугом, сеје. Потом, чека кишу и лепо време. Ако све буде у реду семе ће проклијати – и биће плодова. Али, и он зна да ће бити тако само ако труд, његов, благослови Отац, наш. Из тог семена, ако је воља, Очева, избиће младице, изданци, цветови, најпосле, плод. Сад бих додао – из моје песме, која се, у минулих четврт века, пробија, са сунцем осунчаних пропланака, сведочећи о свеживој мистерији певања, недри лик Оца, нашега. Она се успоставља као скрајнута кућа тишине, с оне стране говореће бескрајности. Живећи од тишине она успоставља њену нову форму. Дар тишине услов је за дар песме!

У сваком човеку је сакривена макар једна песма, као чувар нашег дечјег духовног огњишта. То, наизглед, тихо и немо лахорење вечно станује у нама. Оно нас, усправља, духовно, и укрепљује да, пред Њега, станемо чиста срца, освештени и исцељени, да наша истина не исуши и не окамени. Ето спасења! Јер, где се осили леви гаси се песма, анђеоска.

Која су то најнепосреднија искуства која, данас, у Вашој зрелости, одређују Вашу животну меру?

– Ајмо, редом – живот човека у материјалном изобиљу налик је сличици насликаној на папиру. Стога, један руски теолог, најнепосредније, илуструје његову философију као философију свињца, с великим постигнућем – све свиње, гле радости, имају приступ кориту с помијама. То је и разлог што је више зазирао од среброљубаца, него од демоноопседнутих, јер се нико од бесомучних несретника није дрзнуо на оно што је учинио Јуда! Надаље, два-три цвета који, у минулих три-четири десетлећа, без остатка, миришу у мом врту – да се не размеће ниједна плот, земаљска, пред Оцем, нашим и да нема човека који се, на овај или онај начин, није огрешио. И још – маколико био тежак крст којега носимо, дрво од кога је начињен израсло је из срца Оца, нашега! Хвала, такође, Старцу Јосифу Ватопедском на речима да је добро говорити исто што и сребро сипати, а брагоразумно ћутати исто што и злато поседовати. То је онај исти Старац, с очима херувима, што се ситио печуркама, црвљивим, говорећи да се треба клонити црва, унутрашњих, прхнув, потом, под облак, као мува, крстоносна. Напослетку, преварни западни (колонијални) свет, давећ се, у сенкама и загонеткама, градећ кућу туђим трудом, са змијама, отровним, која се гнезде, у његовом срцу, обележен патологијом сведозвољености (Свети Димитрије Ростовеки), обећава утеху, а даје нам жалости, невоље и несреће. Обећава злато, а нуди блато. Дивне ли речи, вечне, псаламске – рекох, смирих се и спасих душу своју!