БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Фекетић (2) Потомци Бокеља поносно чувају сећање на стари крај и хероја Николу

Када се возите улицама Фекетића на први поглед се види да је то некада било богато и напредно село. Нажалост, пуно кућа је данас напуштено. Са друге стране, хотел за инсекте ради пуном паром. Реч је о занимљивом еколошком пројекту локалних активиста који су у центру, преко пута Дома културе, направили ову инсталацију. У објашњењу пише да хотели за инсекте пружају сигурно склониште многим инсектима који играју кључну улогу у очувању природног екосистема: Опрашивачи попут дивљих пчела и лептира доприносе размножвању биљака док грабљивци попут бубамара помажу у сузбијању штеточина као што су лисне ваши.” Тако на овом месту сазнадох да су бубамаре заправо - грабљивци. 

У Фекетићу постоји двојезична основна школа, смештена од 1979. у модерној згради са спортским објектом, као и двојезично забавиште основано још 1894. До пре неколико деценија у Фекетићу су постојали и породилиште и дом за децу без родитеља.

И данас осам деценија од колонизације Црногораца у немачке куће у Фекетићу, друга, трећа и четврта генерација потомака исељеника љубоморно чува сећање на свој завичај. Бокељски родољуб, народни херој Никола Ђурковић заузима посебно место у њиховом колективном сећању. Његово име носи Основна школа и једна улица у овом месту.

Никола Ђурковић је рођен у Рисну, у Боки Которској, 19. маја 1908. у средње имућној трговачкој породици. Након завршене основне школе у родном месту и гимназије у Котору, академско звање је стекао у Француској изучавајући правне науке у Монпељеу и Паризу. Након одбране доктората вратио се у Југославију и као адвокатски приправник радио у Београду, Гњилану, Крушевцу и Струмици. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. а три године касније на изборима у родном Рисну побиједио је режимског кандидата и постао председник општине. Активно је учествовао у организовању и отпремању добровољаца за Шпанију, и због тих активности у јесен 1937. године смењен је са функције председника општине Рисан. Адвокат и слободан човек, Никола Ђурковић је дубоко веровао у идеју левице и револуционарну борбу за бољи и праведнији свет. 

Крваво коло тајно снимљено кроз шкуре

Погибију Николе Ђурковића и другова су посебно славили четници који су на главном тргу у Херцег Новом, око одеће палих бораца, играли такозвано крваво коло. Тај нецивилизацијски чин снимио је и трајно овековечио, кроз прозорске шкуре, партизански симпатизер Лука Цириговић. Мучењу и понижавању ту није био крај, па су из логора на Мамули и Превлаци довели две сестре и брата Николе Ђурковића да потврде да су убили онога од кога су се највише плашили. 

Враћали су их три пута, али ови храбри млади људи им ниједним гестом нису показали да испред њих лежи један од најбољих и најшколованијих људи тог времена са подручја Боке. Након неколико дана срце Николине сестре Ане је препукло од бола за братом и она је преминула.

По налогу владе Цветковић–Мачек ухапшен је у јануару 1941. и спроведен у затвор у Смедеревској Паланци где је боравио до пуча 27. марта 1941. Један од организатора тринаестојулског устанка Никола Ђурковић је био први политички комесар Кривошијске чете која је формирана у данима устанка 1941. године и први политички комесар касније формираног Орјенског батаљона. 

Након издаје на терену, када је фашистички плаћеник открио склониште бокељских илегалаца и проказао га Италијанима, Ђурковић је погинуо 21. јануара 1943. године на Подима, селу изнад Херцег Новог, заједно са још три ратна друга, народним херојем Савом Илићем и првоборцима Данилом Павичићем и Шћепом Шаренцем. Опкољени са близу 300 италијанских фашиста, четника Граховског батаљона и Антикомунистичког батаљона „Орјен”, четворица револуционара су се храбро борила до посљедњег метка. Никола Ђурковић је за народног хероја проглашен указом Председништва АВНОЈ-а, 11. јула 1945.

Поред школе и улице које носе име Николе Ђурковића, фекетићке колонисте из Црне Горе на стари крај подсећају и други називи улица: Његошева, 13. јул, Јадранска, Саве Ковачевића и Херојска. Спортски клубови „Јадран”, морски таласи и бијели галеб на грбу подсећају на Боку Которску… и плаветни дресови и стадион који носи назив по легендарном фудбалеру и тренеру из овог мјеста Драгану Мирановићу Сији. Након што су 2005. на иницијативу удружења „Крсташ”, општине Мали Иђош и Цетиње потписале споразум о братским односима, успостављена је сарадња између основних школа из Фекетића и Цетиња. Најзаслужнији за то су били Бела Бојтош, тадашњи директор фекетићке школе „Никола Ђурковић” и Никола Латковић, директор Основне школе „Његош” са Цетиња који су успоставили интезивну сарадњу и међусобне посете ученика и наставника. 

Такође, вероватно најстарији делови женске црногорске народне ношње у Војводини се налазе у Фекетићу у фамилији Радојичић. У тој колонистичкој фамилији из Кривошија брижно се чува корет и јакета дугачких рукава који су стари више од 150 година. У Фекетићу живи и Пал Карољ, дугогодишњи председник Скупштине општине Мали Иђош и политички лидер мађарске заједнице, који је био кључна политичка фигура која је дала подршку Црногорској партији да се у локалном парламенту прихвати иницијатива удружења „Крсташ” и црногорски језик уведе у службену употребу на територији те општине (насеља Фекетић, Ловћенац и Мали Иђош).