СВЕТИ ФАНУРИЈЕ – ЧУДОТВОРАЦ КОЈЕМ СЕ МОЛИ КАДА СЕ НЕШТО ИЗГУБИ Његова икона пронађена је међу рушевинама, а потом су уследила бројна чудеса

Свети Фанурије

Свети Фанурије је врло значајна млада фигура, која се на својствен начин издваја од осталих светитеља хришћанства, јер се не прославља само једном годишње, већ се захваљујући грчком народном веровању често прави позната фануропита (пита Светом Фанурију).

Овај посебан колач, једноставан је и мирисан, пун симболике. Фанурију се људи обраћају када желе да пронађу оно што су изгубили – било да је у питању предмет, здравље или љубав и мир. Оно што овај колач чини посебним није само укус, већ и број састојака. Фануропита се увек прави са 7 или 9 састојака - бројевима који у православљу имају дубоко симболичко значење и повезују се са божанским мистеријама и анђеоским редовима.

О пореклу и животу Светог Фанурија не постоје конкретни подаци, будући да су они изгубљени у временима прогона. Једини подаци у вези са Светим Фануријем су они везани за проналажење његове иконе, око 1500. године, према житијима, а према другим изворима 1355-1369. године. Неки тврде да је икона Светог Фанурија нађена на Родосу, а неки да се то догодило на Кипру.

Агарејци зу заузели Родос и одлучили да обнове градске зидине, које су варварски уништили сравнивши их у рату вођеном неколико година пре тога.

Почели су дакле да шаљу раднике изван јужног дела тврђаве и да скупљају камење од полу-разрушених стамбених кућа, како би поново саградили нове и јаке зидине града. Изненада су међу рушевинама пронашли прелепу, али доста оштећену цркву са једне стране, унутар које су пронашли мноштво икона, на којима се од старости нису разазнавале фигуре светаца, као ни слова, које су имале на себи.

Само једна икона се издвајала од осталих, коју време није дотакло и имала је представу младића одевеног у војну униформу. Митрополит Родоса Нил се одмах нашао на лицу места и прочитао јасно исписано име свеца, који се звао Фанурије. Потрешен свечевим пројављивањем, приметио је да је светац обучен као римски официр, док у левој руци држи крст, а у десној запаљену свећу. Иконописац је око иконе осликао 12 представа страдања, којима је светац био изложен, а који јасно говоре о његовом животу.

Чуда Светог Фанурија

Свети Фанурије је учинио многа чуда над верницима који су призивали његово име. Ово је једно од њих:

У једном историјском периоду Крит је био под влашћу Латина (1204-1669), који су имали свог архиепископа и стога су покушавали на сваки начин да привуку мештане острва католичанству.

Латини су имали репресивне мере против православља, не дозвољавајући рукополагање свештеника на Криту, тако да су Крићани били приморани да одлазе на острво Китеру, где су свештеници рукополагани од стране православног архијереја, коме је тамо било седиште.

Кренула су тако једном три ђакона са Крита на Китеру и након рукополагања, кренули су пуни среће назад на своје ропством измучено острво. На њихову несрећу агаренски пирати су их ухватили на пучини, превезли их до Родоса, где су их продали трима различитим газдама.

Свештеници су били у жалосном положају, но дође до догађаја који им је ублажио муку. Сазнали су да на Родосу Свети Фанурије чини чуда и у њега су положили своје наде и све време су се молили и призивао га је сваки од њих понаособ, како би их избавио из суровог заробљеништва страшних Агарена.

Сваки од свештеника је тражио (притом нису били у договору), дозволу да оде у цркву и поклони се икони Светог Фанурија. Сва тројица су добили дозволу са лакоћом, поклонили се са поштовањем икони Светог Фанурија прекривши земљу својим сузама на коленима молећи се свом снагом Светом Фанурију да посредује у њиховом спашавању из руку Агарена.

Након повратка свештеници су осећали ублажење своје боли. Свети Фанурије се ноћу јавио свим трима газдама и наредио им да ослободе своје робове, или ће бити сурово кажњени. Агарени су сматрали да је појава свеца чин магије, и оковали су своје робове и почели да их муче на најгори начин.

Наредне ноћи Свети Фанурије је јаче наступио, ослободио је свештенике из окова и обећао им да ће их следећег дана ослободити од Агарена. Поново се јавио Агаренима и запретио им да уколико ујутро не ослободе свештенике, он ће применити сурове мере.

Следећег јутра Агарени су осетили казну на себи: изгубили су вид и остали потпуно паралисани. Тако су били приморани да се посаветују са својим рођацима у вези зла које их је задесило. Одлучили да позову три свештеника, како би им евентуално помогли. Једини одговор који су добили од свештеника био је да ће се молити Богу, а да ће Он одлучити.

Треће ноћи јавио се поново Свети Фанурије Агаренима и објавио им уколико газде не пошаљу писмени пристанак о ослобођењу свештеника у његов храм, неће им бити враћено здравље. Хтели не хтели Агарени су послали писмо које је затражио Свети Фанурије, а у коме су изјавили да враћају трима свештеницима њихову слободу. Писмо је послато у свечев храм.

Пре него што се агаренска делегација вратила из храма, слепи и паралисани неверници су се потпуно опоравили свечевом вољом. Богати Агарени су покрили све трошкове пута свештеницима, а који су пре повратка отишли у цркву да захвале свецу за своје ослобађање. Направили су верну копију иконе Светог Фанурија, коју су понели на Крит и којој су одавали почасти сваке године уз молитве и литије.

Преподобни Пимен Велики

Био је родом Мисирац. Као дечак посећивао је знамените духовнике и од њих прикупљао знање као пчела мед са цвећа. Једном је умолио Пимен старца Павла да га одведе Светом Пајсију. Када га је видео Пајсије рече Павлу: „Ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја“. Временом Пимен се замонашио и привукао монаштву још двојицу своје браће. Једном је дошла мајка да види своје синове, али је Пимен није пустио унутра него је кроз врата упитао: „Да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?“ Мајка се удаљила с радошћу говорећи: „Кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим“.

У манастиру тројице браће, којим је управљао најстарији брат, Анубије, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању, а послеподне готовили су себи вечеру, једини оброк у 24 сата, и то обично од зеља. О њиховом животу сам Пимен је говорио: „Ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру“. Подвизавао се у 5. веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Пимене оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Telegraf.rs