„НЕ ЗНАМО ШТА СВЕ ИМА У ОТПАДУ“ Хрватски професор упозорава на озбиљну опасност, загађење МОЖЕ БРЗО ДО ПОДЗЕМНИХ ВОДА
Стање са илегално одлаганим отпадом у Лици алармантно је и захтева хитну реакцију, упозорио је биолог и екотоксиколог Бранимир Хакенбергер са Одељења за биологију Универизтета "Јосип Јурај Штросмајер".
Хакенбергер, који је биолог, екотоксиколог и редовни професор, каже да налаз микропластике значи само једно – да је доказано да отпад на подручју Лике отпушта супстанцу у околину. "
Микропластика су сви полимери пластичне масе мањи од 5 милиметара. У појам микропластике улази и нанопластика, ако су те честице мање од 120 нанометара, онда говоримо о нанопластици. Хемијска и биолошка својства између микропластике и нанопластике су јако различита. Док о микропластици не постоје једнозначни научни и стручни радови делује ли штетно и како на микроорганизме, за нанопластику итекако постоје докази за то. Наночестице мање од 30 и 40 нанометара могу пролазити кроз биолошке мембране", објаснио је Хакенбергер.
Он каже да је појам микропластике доста медијски атрактиван, али да нико не може да тврди да ће имати штетан учинак за популацију или еколошки систем, али да ако постоји нанопластика, њен утицај итекако се може проценити ризичним.
"Претпостављамо да у овом отпаду постоји цели низ опаснијих хемикалија за које не знамо постоје ли или не. Доиста верујем да вода за пиће задовољава све законске услове. У случају да нема отпада, мене би то задовољило, али ми сада немамо нормалне околности", навео је професор Хакенбергер гостујући на ХРТ-у.
Упозоривши да је ово стање са отпадом еквивалентно пожару и да треба хитно реаговати, он је указао на проблем што није познато шта све налази у том отпаду.
"Немамо инструментацију нити могућност да анализирамо сва једињења јер их има преко 200 милиона у том отпаду. Направили смо базу података од 1100 спојева за које је очекивано да ће се наћи само у медицинском отпаду, а знамо да таквог отпада има у Лици", навео је Хакенбергер.
Указао је и на то да су налази непобитно доказали да тај отпад емитује твари у околину.
"Kоје су то твари, колико је опасних твари, не знамо, и зато треба промптно реаговати", јасан је професор Хакенбергер.
Једном кад микропластика уђе у подземне воде, једини начин да из њих изађе је испирање, али никада се не испере целокупна количина која је ушла унутра, каже Хакенбергер и појашњава: "Подручје око Госпића је специфичан крш који је нешто мање пропусан него крш у осталом делу Лике. Kад говоримо о транспорту токсичних твари кроз подземље крша, за разлику од Славоније где говоримо о деценијама, овде говоримо о данима и недељама. Могу се догађати парадоксалне ствари да су бунари поред отпада потпуно чисти, а бунар километрима даље може бити загађен истим тим отпадом".
Упозорио је да након санације и уклањања отпада требати још годинама радити плански мониторинг и истраживати које се све кемикалије могу наћи.
"Све је више мање реверзибилно па тако и тло, али је питање за које време", казао је професор Хакенбергер.