ЈЕДНА ЦИФРА НА ПЛАТНОЈ ЛИСТИ, ДРУГА У НОВЧАНИКУ КОНОБАРА Бакшиш их доводи и до 200.000 динара, па зашто онда нема ко да носи тацну?

Једна објава на домаћем Редиту покренула је занимљиву расправу о томе колико конобари данас заиста зарађују. Повод је било питање да ли је реално да конобар у мањем месту има плату од око 90.000 динара, а да кроз бакшиш месечно дода још 30.000 до 50.000 динара.

Коментари корисника показују да такав сценарио многима не звучи нереално. Напротив, поједини тврде да су укупна месечна примања конобара у бољим ресторанима и локалима у Србији 150.000, 200.000 динара, па чак и више.

Наравно, реч је о искуствима појединаца, а не о званичној статистици. Зарада зависи од града, типа локала, радног времена, броја гостију, ценовног ранга ресторана, искуства запосленог и, што је можда најважније, количине бакшиша.

Плата од 80.000 до 100.000 динара више није незамислива

Из коментара се види да се тржиште рада у угоститељству значајно променило. Док се раније посао конобара често везивао за минималну зараду уз повремени бакшиш, данас се у делу угоститељства нуде основне плате од 80.000 до 100.000 динара, а у појединим случајевима и више.

Један корисник наводи да као шанкер са искуством има око 95.000 динара, док искуснији конобари у његовом окружењу имају нешто више од 100.000 динара. Уз то, тврди да се бакшиш креће од око 40.000 динара навише, у зависности од локала и обима посла.

Други корисник наводи пример ресторана у околини Новог Сада у којем је конобар имао 110.000 динара плате, уз просечан дневни бакшиш од 6.000 до 7.000 динара.

Ако би се такав бакшиш остваривао током већег дела месеца, долази се до веома озбиљне укупне зараде.

У Београду цифра може да оде и преко 200.000 динара

Посебно занимљиви су коментари који се односе на Београд. Поједини учесници расправе тврде да конобари у бољим ресторанима могу да зараде више од 200.000 динара месечно када се урачуна бакшиш.

Један корисник који ради у угоститељству навео је да у Београду зарађује око 160.000 динара месечно, али да упркос томе тражи други посао или другу локацију јер сматра да ниво ангажовања и услови рада нису довољно плаћени.

Други учесници процењују да се за конобаре у Београду може говорити о широком распону од око 100.000 до 220.000 динара укупне месечне зараде, али уз огромне разлике између обичног кафића, ресторана средње категорије и луксузног угоститељског објекта.

То је и кључна разлика. Конобар у локалу са јефтинијом кафом и великим прометом није исто што и конобар у ресторану у којем једна група гостију потроши неколико стотина евра.

Бакшиш је постао други део плате

Управо се око бакшиша води највећа расправа.

За послодавца је основна плата трошак који мора да планира сваког месеца. Бакшиш, са друге стране, долази директно од гостију и зависи од промета, типа гостију и квалитета услуге.

Због тога се у угоститељству појављује помало парадоксална ситуација. Конобар може имати релативно просечну основну плату, али веома високу укупну зараду када се додају напојнице.

У појединим коментарима корисници наводе да је бакшиш толико важан да конобари понекад више воде рачуна о локалу у којем могу добро да зараде на напојницама него о самој висини основне плате.

Један учесник расправе то је сажео веома једноставно: „Плату сигурно не, зараду сигурно да.“

Зашто онда нема довољно конобара?

Ако су зараде заиста толико високе у делу угоститељства, поставља се питање због чега власници ресторана и кафића и даље говоре да не могу да пронађу раднике.

Одговор је вероватно у природи самог посла.

Конобарисање није класичан посао од осам до четири. Ради се викендом, увече, током празника и у сезони. Посао подразумева дуготрајно стајање, физички напор, рад са великим бројем људи и често веома стресне ситуације.

Један корисник који тврди да зарађује око 160.000 динара каже да је управо ниво ангажовања разлог због којег сматра да му та зарада није довољна.

Истовремено, други учесници расправе подсећају да висока зарада није исто што и висока плата. Бакшиш није гарантован приход и може драматично да варира од дана до дана, месеца до месеца и од једног локала до другог.

Мањи градови више нису нужно синоним за мале зараде

Занимљиво је да се у расправи појављују и Сомбор, Ваљево, Пирот, Трстеник и друга мања места.

Један корисник наводи да конобар у Сомбору може да има 90.000 динара основне плате и додатних 30.000 до 50.000 динара бакшиша. Други наводи да је радио у ресторану у мањем туристичком месту за 105.000 динара током летње сезоне, док је ван сезоне плата била око 75.000 динара.

То показује да се тржиште рада у угоститељству не може посматрати само кроз Београд и Нови Сад.

Тамо где постоји довољно гостију и велики промет, конобар може да заради озбиљан новац чак и ако локал није у великом граду.

Највећа промена је заправо на тржишту рада

Оно што се из ове расправе можда најбоље види јесте промена односа између послодаваца и запослених.

Када нема довољно радника, угоститељи морају да повећавају зараде како би привукли и задржали људе. Конобар са искуством, добрим односом према гостима и способношћу да ради у брзом темпу постаје вреднији на тржишту рада.

Зато данас 100.000 динара за конобара више не звучи као потпуно невероватна цифра. Али то не значи да сваки конобар у Србији толико зарађује.

Разлика између основне плате и укупне зараде је огромна, а управо бакшиш често прави највећу разлику.

И ту се долази до главног закључка расправе са Реддита: конобар који прима 90.000 динара плату и још 40.000 динара бакшиша заправо има 130.000 динара месечних прихода, али његових 40.000 динара није иста врста сигурног прихода као плата.

У најбољим локалима, са великим прометом и гостима који остављају издашне напојнице, укупна зарада може да оде и знатно више.

Због тога је данас можда прецизније рећи да се у српском угоститељству не води само борба за већу плату. Води се борба за добро радно место, односно локал у којем комбинација плате, промета и бакшиша омогућава конобару да на крају месеца заради озбиљан новац.

Телеграф Бизнис