ОВО ЈЕ ГЛАВНА ЦАКА У МАРКЕТИМА И ПРОДАВНИЦАМА Обратите пажњу на цене по килограму или литру ПАЗИТЕ ДА ВАС НЕ ПРЕВАРЕ

Велики црвени натпис АКЦИЈА, прецртана цена и производ који је наводно јефтинији за 20, 30, некад 50 одсто, довољни су да убацимо нешто у корпу и пре него што смо уопште размислили да ли нам то треба.Проблем је што се стварна уштеда не мери величином слова на етикети, већ тиме колико ћемо заиста платити производ који нам је потребан. Зато је код акција најважније поредити цену истог производа, али и цену по килограму или литру, јер управо та рачуница показује шта је стварно повољније.

Европска правила о означавању цена баш зато инсистирају на томе да потрошач може да види продајну и јединичну цену и лакше их упореди.

Велико паковање није аутоматски јефтиније

Породично паковање звучи као рецепт за уштеду, али само ако ће породица заиста појести оно што је купљено. Ако је килограм пиринча, тестенине или детерџента јефтинији у већем паковању, рачуница је јасна. Међутим, код хране која се брзо квари ситуација је другачија.

Ако купимо два килограма воћа зато што је веће паковање повољније, а пола заврши у канти, стварна цена онога што смо појели више није цена са полице. Европска комисија међу факторима који доприносе бацању хране наводи управо недовољно добро управљање храном у домаћинству, што укључује планирање, чување и коришћење намирница.Посебан проблем је што потрошач често пореди само цену паковања, а не цену по килограму или литру. Паковање од 750 грама може изгледати јефтиније од килограма другог производа, али тек када се цена прерачуна на исту количину види се права разлика.

Зато је једноставно правило да се код већих куповина прво погледа јединична цена,па тек онда велики натпис који каче по супермаркетима и на којем је назначено"акција" или "уштеда". Није поента да купимо више производа за мање новца, већ да за оно што бисмо свакако купили заиста платимо мање.

„Само још ово“ најлакше пуни рачун

Трећи велики проблем је импулсивна куповина. Човек уђе по хлеб, млеко и јаја, а изађе са кесом пуном грицкалица, соком, чоколадом, неким новим сосом који никада раније није пробао и производом који је узео јер је стајао на истакнутом месту.

Нажалост, није могуће дати поуздану цифру колико просечно домаћинство изгуби баш због импулсивне куповине, јер нема званичне статистике која тај трошак издваја на тај начин, мада можда и боље јер би гарантовано свако од нас схватио да месечно расипа на стотине динара минимум. Оно што подаци показују јесте да су домаћинства веома важна тачка у којој настаје отпад од хране, па је свака храна купљена без плана која касније остане непоједена двоструки трошак: прво је плаћена, а затим завршава као отпад.

Најскупља намирница је она коју бацимо

Ту долазимо до дела који можда највише заболи кућни буџет. Према Еуростату, у Европској унији је током 2023. године настало око 130 килограма отпада од хране по становнику, а домаћинства су чинила 53 одсто укупног отпада, односно око 69 килограма по становнику. То нису само остаци са тањира, већ укупни подаци о отпаду од хране који укључују и јестиве и нејестиве делове.

Ни Србија није изузетак од овог проблема. УНЕП је у свом Food Waste Index Репорту проценио да се у Србији на нивоу домаћинстава генерише око 83 килограма отпада од хране по становнику годишње, односно око 726.000 тона на нивоу целе земље, али је важно нагласити да је за нашу земљу наведена ниска поузданост процене. Због тога тај број не треба представљати као прецизно измерену количину, већ као УНЕП-ову процену која показује размере проблема.

Списак као најбољи план

Један од најједноставнијих начина да се смањи расипање новца јесте планирање куповине. Пре одласка у продавницу треба погледати шта већ имамо код куће, направити списак и куповати количине које реално можемо да потрошимо.

Знамо да то звучи досадно, али управо ту се крије највећа разлика између „ушао сам само по неколико ствари“ и рачуна од неколико хиљада динара. Европска комисија наводи да је промена понашања потрошача један од важних начина за смањење бацања хране, уз боље управљање храном у домаћинствима.

Рачуница је важнија од црвене етикете

На крају, најбоља заштита новчаника није избегавање акција, већ њихово паметно коришћење. Акцију вреди искористити када је производ који иначе купујемо заиста јефтинији, када можемо да га сачувамо и када ћемо га потрошити. Ако купујемо само зато што је нешто снижено, а иначе нам не треба, нисмо уштедели ни динар. Уз то, цене хране у Србији значајно учествују у потрошачкој корпи: према Републичком заводу за статистику, група хране и безалкохолних пића има пондер од око 31,6 одсто у структури потрошачких цена.

Зато је најједноставнија формула за уштеду заправо прилично досадна, али функционише: списак, поређење цене по килограму или литру, реална количина и мало мање куповине јер је нешто на акцији. Нема чаробног трика којим ће рачун преко ноћи пасти за пола, али ако се спречи да део купљене хране заврши у канти, ако се велика паковања купују само када имају смисла и ако се импулсивно убацивање производа у корпу сведе на минимум, новац остаје тамо где му је и место – у новчанику, а не у канти за смеће.

Курир