ОВА ДВА ДЕЛА СВЕТА НЕ ПРИПАДАЈУ НИЈЕДНОЈ ДРЖАВИ Један случај је потпуно невероватан

Када погледамо карту света, чини се да је све већ подељено, а границе су повучене чак и на најудаљенијим комадима земље, али ипак два су посебна, не припадају ником.

Пустиња коју не желе ни Египат ни Судан

Један од најпознатијих примера је Бир Тавил, комад пустиње између Египта и Судана.

Површина овог ненасељеног подручја је око 2.000 квадратних километара. Ни Египат ни Судан, између којих се налази, не желе га. А разлог лежи у историји границе између две земље.

Две различите граничне линије, повучене 1899. и 1902. године, створиле су ситуацију у којој би прихватање једне границе – и Бир Тавила – значило да би држава морала да се одрекне својих амбиција на другој, много вреднијој територији, Халаибском троуглу.

Тако је створен географски парадокс, а Бир Тавил остаје ван територијалних претензија две суседне државе. Из тог разлога се често назива једним од последњих правих примера „terra nullius“.

Највећа „ничија земља“ је на Антарктику

Бир Тавил је занимљив, али је потпуно у сенци подручја на другој страни планете.

Земља Мари Берд на Антарктику покрива приближно 1,6 милиона квадратних километара. Поређења ради, то је више од 50 пута веће од Хрватске.

Ниједна земља није поднела званичну територијалну претензију на ову територију.

Према Уговору о Антарктику из 1961. године, Антарктик је проглашен континентом мира и науке.

Споразум је „замрзнуо“ све територијалне претензије, а војне акције и експлоатација минерала су строго забрањени.

Упркос томе, седам земаља је историјски полагало право на одређене кружне делове, односно секторе Антарктика – али ниједна од њих не полаже право на Земљу Мари Берд.

„Ничија“ острва – не баш

Интернет је пун прича о малим острвима која наводно нико не поседује. Али у већини случајева то је погрешно тумачење и реч је једноставно о ненасељеним острвима.

Друга су предмет територијалних спорова и на њих полаже право неколико земаља.

Трећа су, пак, само стене или гребени са посебним правним статусом.

Постоје и „микронације“, попут Подџистана и Либерленда, које су показале да се држава може релативно лако прогласити, али проблем настаје када остатак света треба да призна да она заиста постоји.

Сајмон Стјуарт је прогласио Народну Републику Подџистан у Северној Ирској 2010. године.

Подџистан је имао своје државне симболе, заставу, пасоше, границу и целу причу о сопственом идентитету. Овај пројекат је привукао пажњу радозналих, али очигледно је пресудила чињеница да се земљиште налази у оквиру Уједињеног Краљевства.

Сличну, али много познатију идеју покушао је неколико година касније чешки политички активиста Вит Једличка.

Године 2015. прогласио је Либерленд у области Горње Сиге на Дунаву, између Хрватске и Србије.

Идеја је била амбициозна: успоставити нову државу са веома ниским порезима и снажним нагласком на индивидуалну слободу.

Либерленд је постао међународни медијски феномен, али је и он остао далеко од признате државе, а није му помогла ни чињеница да је област Горње Сиге предмет међународног правног спора.

Ало/Пун куфер