ЉИЉАНА ФИЈАТ ПОСЛЕ 35 ГОДИНА ПОСЛА ОТКРИЛА ДРУГИ ЖИВОТ Од спречавања прања новца до писања прича
Доктор економских наука и књижевница Љиљана Фијат своје пензионерске дане претворила је у креативну оазу, доказујући да треће доба не мора бити терет, већ време за нове почетке.
Недавно је књигу прича „Повод је врло површна ствар“, у издању куће „Асоглас“ из Зворника, представила у Градској организацији пензионера.
Љиљанин књижевни пут ка овој књизи водио је преко престижних регионалних конкурса. Након што је прошле године објавила збирку поезије „Без да си ишта учинила“, светлост дана угледала је и њена збирка прича.
– Нова књига је изашла у јуну месецу и није било згодно да је у то време промовишем у Новом Саду. Међутим, била сам у Херцеговини током августа и тамо сам, у њиховој Народној библиотеци у Требињу, имала своју прву промоцију – каже саговорница за „Дневник“.
Књига садржи 24 приче, а све су плод преданог рада на усавршавању технике писања под менторством домаћег аутора.
– Реч је о књизи прича, има их укупно 24 и све су настале у оквиру креативне радионице креативног писања коју похађам већ осам година. Менаџер те радионице је Александар Танурџић, који је до сада објавио три романа и књигу прича. Учесници тог курса су доста млађи од мене, али мени је веома драго што је похађам. Акценат је на краткој причи. Имали смо разне теме, независно од жанра, а консултовали смо се и када је реч о поезији – казала је Љиљана.
Треће доба не мора да буде мука
Свестрана ауторка шаље снажну поруку свим својим вршњацима који се суочавају са старењем и пензијом. Она сматра да је кључ у унутрашњој структури личности и активном приступу животу.
– Људи имају доста обавеза када имају башту, двориште и кућу. И у граду, ко год хоће, има могућности да буде активан — било кроз сопствене промоције или кроз учешће у слушалачком делу. Треће доба не мора да буде мука, нити треба да вас буде страх. Али то зависи од структуре личности и од тога да ли породица дозвољава обавезе које човек има. У принципу, уколико сте полетни и ентузијастични, бићете активни. Ако сте флегма целог живота и имате посао који није захтеван, нормално је да ћете и у пензији бити такви, што не значи да ћете бити несрећни — у ствари ћете живети у складу са собом, што је и најважније – закључује Љиљана.
Новосађани ће ускоро имати прилику да се друже са ауторком на две локације током јесени.
– Овде у Новом Саду промоције ће тек уследити. Веома уважавам кутак Градске организације пензионера. Путовала сам с њима ове године поводом 25. маја у Аранђеловац, знам их и приватно и веома ми је драго што у овом простору могу да промовишем своју књигу. Промоција ове књиге биће у Хуманитарном центру у Улици Арсе Теодоровића у октобру, а почетком новембра месеца у Градској библиотеци у Новом Саду – појаснила је Љиљана.
По струци доктор економских наука, а њен дугогодишњи професионални живот био је далеко од уметности — радила је на високоодговорним и често стресним позицијама у банкарству, о којима се ретко јавно говори.
– Докторирала сам на Економском факултету у Београду, па се тек касније појавило слободно време. Писала сам и чланке у оквиру струке. Жао ми је што се нисам на овај начин промовисала док сам радила и била у струци, али послови које сам обављала били су ’позадински’. Радила сам у интерној контроли једне банке на пословима спречавања прања новца и финансирања тероризма, а то нису послови који могу јавно да се публикују. Врло занимљив, тежак и захтеван посао за жену. Не раде сви у рачуноводству, комерцијали и на шалтеру – каже Љиљана.
Књижевни и стручни портрет
Љиљана Фијат (1959, Зрењанин), дипломирала је на Економском факултету у Суботици, Универзитета у Новом Саду. Магистрирала је 1997. године и докторирала 2010. године на Економском факултету у Београду. Објавила је књигу „Мере против прања новца у банкама“ (2012), а у коауторству са др Александром Чуданом књигу „Ризици и превенција прања новца“ (2015). Ауторка је и коауторка двадесет научних и стручних радова.
Објавила је збирке поезије „Софија од Месеца“ 2011. и „Осећање Принципа“ 2016. године. У Републици Бугарској објављена јој је двојезична књига песама „Небеске птице“, коју је приредила Алтенка Сапунџиева, 2016. године. Објавила је и збирку песама „Без да си ишта учинила“, као и књигу која је недавно промовисана, „Повод је врло површна ствар“. Живи у Новом Саду.
Њена каријера бележи и преласке из града у град у веома изазовним историјским тренуцима за домаћи платни промет.
– Радила сам прво у девизном, а онда у динарском сектору. С обзиром на то да су постојали велики проблеми за платни промет са иностранством у време санкција, прешла сам службено из Банатске банке из Зрењанина, где сам радила 12 година, овде у Нови Сад. И време је прошло... Ја сам свој посао волела. Сећам се када смо 2000. године имали блокиране путеве у време Милошевића, директор интерне контроле ме послао у Сомбор. Први пут сам кренула и нисам успела да одем ван Новог Сада, други пут исто, а трећи пут је ангажовао возача из банке да ме пошаљу. Тамо сам провела недељу дана у контроли, а углавном ништа нисам радила јер није било струје. Било је свега и разних ситуација, али тај посао сам волела – појаснила је она.
Прелазак из динамичног пословног окружења у пензију за Љиљану је представљао велики емотивни и психолошки изазов, који је успешно пребродила уз подршку пријатеља и нових хобија.
– У почетку ми је било јако тешко јер сам имала веома захтеван посао и доста комуникације у оквиру институција у којима сам радила. Када сам отишла у пензију, стварно ми је било тешко, али чланови радионице за писање коју похађам су ми доста помогли да пребродим ту кризу. Дизали су ми расположење и временом сам се навикла. Сада пишем, сликам, имам времена за неке ствари за које нисам имала док сам радила. Имала сам четири самосталне изложбе — две на црепу и две акварела, а последња је била у библиотеци на Штранду током јула месеца. У Градску организацију пензионера долазим и на секцију декупажа; то можда није нека ’велика’ уметност, али је атмосфера веома пријатна и људи се лепо друже, што ми пуно значи – казала је наша саговорница.
Поред уметности, Љиљанина велика љубав је и природа. Планинар је од 1997. године и ове године је добила бронзану значку као награду за целокупни ангажман на развоју планинарства у Србији током свих ових година.
– Сада због здравствених проблема нисам толико активна, али својевремено сам ишла на врхове више од 2.000 метара – каже она.
Љиљана Фијат не планира да стане. Напротив, њене фиоке и компјутерски фолдери крију још много тога што чека прави тренутак и финансијску подршку да угледа светлост дана.
– Имам фолдере у којима су путописи и проза. Ушла сам у шири избор од 140 људи који су писали на конкурсу града Ниша и волела бих тај рукопис да објавим, али је то све везано за финансије. Имам доста приказа и трудићу се да објављујем оно што будем могла – закључила је Љиљана.
Слађана Аничић Илић