Мада се, не без разлога, може устврдити да Бетмен у основи није супер херој него „тек“ изузетан човек, тиме се не обесмишљава основно Милерово побољшање читавог концепта - очовечавање ликова који до тада нису иза својих шарених костима имали душу. Милер је испод црне ушате маске открио старог, угојеног, помало разочараног ратника који више не верује у циљеве за које се борио јер се свет око њега није поправио већ, напротив, постао још лошији и суровији. Хвалоспеви критике и читалаца потврдили су да је Милеров потез био прави (он је ову идеју покушавао да „протури“ још од 1979. када је радио „Дердевила“ али није наилазио на подршку уредника, а ни продаја свезака са овим херојем није порасла). У сваком случају, босови „ДЦ“ компаније су, после успеха Милеровог Бетмена, пригрлили формулу која доноси профит и дозволили осталим ауторима да крену у истом правцу са разним супер херојима (овај „рецепт“ одмах је ископирала и конкурентска компанија „Марвел“). Реализација „директиве“ није увек доносила ваљане резултате али је било и заиста успешних „стилских вежби из очовечења“. Једна од таквих је и „Црна Орхидеја“ сценаристе Нила Гејмена и цртача Дејва Мекина која се најпре појавила у три броја магазина „Вертиго“ крајем 1988. и почетком 1989, свеукупно на око 150 страница; ову графичку новелу код нас је, у формату стрип албума-књиге објавио агилни „Даркњоод“ 2015. године.
Црна Орхидеја је супер хероина створена 1973. године која је свој стрипски живот водила са промењивим, углавном осредњим успехом обзиром да никада није избила у прву лигу хероја чија се имена и ликови памте постајући део не само стриповске, него и опште (популарне) културе. Нил Гејмен, млади писац у успону, прекројио је и допунио основну причу (у првобитној поставци Орхидејина прошлост је била потпуно непозната) дајући јој животну пуноћу потцртану неколиким приповедачким триковима, али и нестандардним, шокантним поступцима. Елем, већ на првим страницама Гејменове верзије Црна Орхидеја бива ухваћена и разоткривена на састанку моћних криминалаца а потом и смакнута без икаквог затварања у подрум и компликоване замке, што се иначе уобичајено дешава у стриповима које је читао тајанствени „председавајући“ (као и сви који читају стрип). Јер, тврди мафијаш, суперљуди живе у свету клишеа који није примерен осамдесетим. И, Црној Орхидеји се без одлагања пуца у главу а потом „председавајући“, пошто зна да је она отпорна на метке, спаљује јунакињу да би, коначно, дигао у ваздух читав спрат облакодера! Истовремено се на другом крају града, у стакленој башти, буди нова Црна Орхидеја која делимично има сећања своје погинуле сестре. Орхидеја је резултат ингениозног експеримента (научника који покушава да спаси планету Земљу) у коме су спојени гени човека (жене Сузан коју је убио сурови муж криминалац Карл) и биљке и тако створено ново биће љубичасте коже и очију (са фризуром која подсећа на ону филмске Франкенштајнове невесте) способно да лети и комунцира са другим биљкама и животињама.
Прича надаље тече у три паралелне линије: нова Црна Орхидеја, после које се рађа и млађа сестра Сузан, покушава да открије своју прошлост односно да се снађе у непознатом свету; опседнути Карл, пошто је изашао из затвора, сазнаје да има још Црних Орхидеја и жели да их убије али, да би се умилио шефу мафијаша, обавештава га о новим „цветним женама“; мафијаш расписује награду за њихово хватање. Црна Орхидеја не успева да се разабере у ситуацији све док јој не помогне, ни мање ни више него – Бетмен, упућујући је у лудницу Аркам код Отровне Ајви (која служи казну поред Yокера, Двоструког лица, Шеширyије и остлалих неваљалаца). Кад ова одбије да помогне Орхидеји Бетмен је упућује у мочваре Луизијане, до Створења из мочваре (односно Алека Холанда). Створење ће Орхидеји разоткрити многе тајне, помоћи јој да нађе отету сестру и дати јој семе за нове бебе. Жене-биљке лете у Бразил, у yунгле Амазона где, у нетакнутом рају саде семе. Но, ту их сустиже казнена експедиција мафијаша и, независно, Карл. После коначног обрачуна (који се разрешава потпуно неочекивано) опасности више нема али после неког времена сестре признају себи да жуде за људским окружењем и враћају се у Готам у нове авантуре.
Гејмен је у своје дело уплео добар део „ДЦ“ суперхероја (Бетмена у Милеровој реинкарнацији и Створење из мочвари у „побољшаној“ верзији Алена Мура) стварајући јединствени мета-свет који је погодна позорница за разнородне заплете. Основна прича није рутински праволинијска већ се њени делови склапају из казивања различитих јунака што јој, уз неизвесност, дарује додатну увељивост.
Илија Бакић
