Одреднице локално и глобално, смешане су у призми универзалног карактера дигитализоване слике. Правила селектовања и валоризације омеђена су идеолошким проблемима уз присуство отежавајућих околности практичне природе као што су: недостатак Градске галерије или других адекватних излагачких простора; критичан положај уметничких струковних удружења; непостојање прецизне културне политике у домену савремене уметности; невидљиво уметничко тржиште; немогућност обезбеђивања независног откупа уметничких дела од стране галерија и музеја; недовољна усмереност кустоса на уметнике у локалу, и не само то.
Изгледа и даље пожељан, модел излагања – салон, услед изостанка излагачке инфраструктуре, али и гашења институције Новосадског салона одржаваног у континуитету од 1971. до 2011. године, изменио је своју визуру, али задржао профил годишње изложбе. Нови почетак садржан у префиксу Војвођански, као искорак из новосадског уметничког атара, једноставно се морао догодити, и то захваљујући Музеју савремене уметности Војводине који је препознао озбиљност актуелне ситуације. Наспрам многобројних смотри “културе сећања”, које уобличавају музејске установе код нас, делује одговорно али и сасвим природно да је овај музеј одлучио да ревитализује овакав начин презентације визуелних уметности.
Именован као Војвођански салон, не би ли можда само подсетио на нестали Новосадски, у сваком случају, Салон је замишљен као изложба мање познатих али и већ афирмисаних уметника ових простора у оквиру концептне тезе засноване на хумору. Треба споменути да су за ову прилику ангажовани кустоси ван Музеја савремене уметности Војводине, што нам говори колико у функционисању МСУВ стално долази до измицања устаљеним музеолошким правилима, у позитивном смислу, разуме се.
Други део назива изложбе Војвођанског салона - Јесу све овце на броју?, које изговара црни вук “сликовничког” карактера, методом ироније указује на стање у друштву, на незаобилазно пребројавање у свакојаким облицима, када се човек савременог доба у устројству неолибералних и политичких узуса изгубио и прерастао у метафору ишчашене митске драматичности. Наратив хумора, ироније, сарказма (али и других менталних дисциплина), присутан је на поставци Војвођанског салона. Сваки од учесника пружио је публици ванредна тумачења стварности, у вишезначно медијском оперативном систему, у витражно осветљеној географији места у коме делују.
Алати су многоструки и различити - ликовност / слика, цртеж илустрација, заједно је са филмом, колажом, објектом, инсталацијом, скулптуром, визуелном поезијом, фотографијом, али и текстуално цртаним муралом! То су дела уметника - Ларисе Ацков, Велимира Андрејевића, Теодоре Ивков, Тадије Јаничића, Соње Јо, Тибора Лазара, Филипа Марковиновића, Марине Милановић, Милана Нешића, Миодрага Перића, Милете Поштића, Арпада Пулаиа, Радета Тепавчевића, као и групно наступање Шок галерије.
Уз постављена питања уметницима, кустосице нултог Војвођанског салона, Драгана Гарић Јовичић и Андреа Палашти, испитују и рефлексивне аспекте интимних пасажа у којима читамо како уметници о уметности данас мисле. Драгоцени одговори, уз репродукције дела у репрезентативном каталогу, остају као важан могући “попречни пресек” савремене војвођанске/новосадске уметности, уз напомену да се брисање времена манифестује у брисању континуитета и кохерентности. Зато је изложба Војвођанског салона (дис)континуитети: Савремена уметност у Војводини - Јесу све овце на броју? заправо суштинска представа дисконтинуитета, баш као и потпуне хетерогености.
Иако наизглед обједињени заједничким “хуморескним” обрасцем, уметници Салона су одвише друкчији једни од других да би нам могли понудити једноставну типологизацију стилских одредница или теоријска усмерења њихових пиктуралних ликовних својстава. Равноправно презентовани на изложби, аутори приказују низ нових контекста на трансверзали невидљиве сцене по којој уметници савременог доба корачају, без обзира на бројне препреке. Можда се зато иницијална идеја поновног покретања изложбе салонске провенијенције пре може изнаћи у духу места (гениус лоци) него у духу времена (Зеитгеист), иако се ради о најновијој уметничкој продукцији.
Географска одредница упућује на недостатак формулисане и на прави начин координисане критике уз констатацију да се савремена уметност не може територијално оперативно обузети – већ, да је једино могуће представити појединачно место уметности унутар сложеног глобалног система. Префикс Војвођански испред речи салон тако постаје потенцијал који добија велико почетно слово на мапи српске уметничке стварности. И не можемо рећи да не бисмо волели да буде тако. Колико ће Војвођански салон успети да ођекне код нас, али и ка пунктовима централизоване културе, видећемо у наступајућој временској оси.
Данило Вуксановић
(Аутор је академски сликар, некадашњи председник Савета Новосадског салона)
