Реч је о представи “Билборд” Мајкла Вукадиновића, америчког писца млађе генерације, у режији Петра Јовановића.
“Билборд” је прича о троје креативних људи, младих уметника који желе да остваре “амерички сан”. Свесни чињенице да монопол презире уметност (Теодор Адорно) и да се сан о бољем сопственом животу неће остварити “спавањем”, они користе предности великих монополистичких система какве имају рекламне компаније. Такве компаније су у сталној потрази за новим начинима рекламирања, а људи, од три-четири хиљаде реклама које виде, запамте само оне “уврнуте”. Тело као билборд?
Мајкл Вукадиновић, чији преци потичу с ових простора, завршио је студије енглеског језика, филозофије и новинарства на Универзитету Лојола Меримонта, а докторирао драматургију на чувеном Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу (УЦЛА), где му је и играна прва представа. Пише за филм, позориште и дигиталне медије, бави се педагошким радом, уређивао је неколико новина и часописа, а добио је низ признања за драмско писање, комедију, новинарство, есејистику... Ради у компанији “ХБО Филмс”, а од 2004. до 2007. предавао је на Калифорнијском универзитету. Његов комад “Билборд” први пут је изведен у Њујорку 2007. Позоришној публици Српског народног позоришта су и одраније позната Вукадиновићева дела “Ефекти” (2009) и “Посетилац” (2010), оба извођена у продукцији Плус театра на Камерној сцени СНП-а.
Редитељ Петар Јовановић образлаже да је “форхед адвертајзинг”, или у преводу реклама на челу, назив за облик неконвенционалног рекламирања које, помоћу трајне или привремене тетоваже, користи нечије чело као простор за испис логоа или слогана компаније. Пракса је започета у Америци 2003, а данас постоје агенције које регрутују углавном младе и привлачне људе, спремне да на одређено време своје чело, потиљак, или било који део коже уступе као рекламни простор, те заузврат добију одговарајућу суму новца.
Драмско дело “Билборд” инспирисано је истинитим догађајем из 2005. године, којим је овај начин рекламирања доспео у жижу јавности. Американац Ендру Фишер одлучио је да привремено истетовира логотип извесне компаније на своје чело и тако оствари зараду. Фишер је успео да на сајту “И-беј” прода овај маркетиншки потез за 50.000 долара. У овом свакако необичном начину рекламирања, Вукадиновић је препознао сјајан драмски материјал па је написао драму у којој преиспитује односе између уметности, комерцијализације, славе и љубави, заправо у овим релацијама препознајући застрашујућу борбу која ломи људске душе.
У улогама су: Иван Ђурић (Енди), Марија Меденица (Кетлин) и Страхиња Бојовић (Дејмон). Текст је превео Страхиња Бојовић, драматург је Светислав Јованов, сценографкиња и костимографкиња Ивана Јанчић. И ова представа по делу мајкла Вукадниовића се ради у копродукцији Српског народног позоришта и Плус театра из Новог Сада.
И. Б.
