Од миља их зовем „поправљачи“. Умеју они да поправе физичке ствари, компјутере, водоводне инсталације, столице, хемијске оловке, искривљене наочаре, покидане наруквице, као да су посебна врста људи, као да се роде такви, увек спремни да од нечега направе нешто још боље. Има међу њима и оних који умеју да поправе чорбу коријандером, дечију повреду пољупцем, нелагодну ситуацију осмехом... Постоје ствари које не могу да се испочетка направе, оне морају да се поправе, а поправљачи знају како.
Поправљачи будно мотре свој алат, јер без алата нема поправљања. Морају стално да га обнављају, да га усавршавају, како онај прави алат у мајсторским кутијама, тако и онај невидљиви, који долази из саме суштине бића, где се не дозвољава запуштање, пропадање и бацање. Ево рецимо за поправљање неког односа, потребно је много воље и стрпљења. Много улагања је неопходно да би неки однос поново „прорадио“. Улаже се време, посвећивање пажње, као и стрпљење да се учини можда и велики број покушаја, све док се тај однос не поправи. За неке односе „алат“ је сасвим једноставан. Довољно је да човек промени угао гледања, да се мајстор потруди да се замисли у кожи онога са којим жели да поправи однос, и врло брзо, поправка успела! Скоро да се десила сама од себе. Међутим, то могу само врхунски мајстори, они који умеју тај алат да користе. Па ни бушилица није једнако ефикасна у рукама сваког мајстора. Код неких необазривих може да буде и врло опасна. Може човек да повреди и себе и друге, а о штети погрешно убушених рупа у зиду, излишно је и говорити. Свесност је заједнички именитељ како за мајсторисање по кући, тако и за поправљање међуљудских односа.
Поправљач мора да узме у обзир што већи број фактора и то да буде што објективнији: да утврди шта је довело до квара односа, колики је његов удео у томе, како се друга страна осећа, шта је то што може да се учини, због чега би однос уопште требало да се поправи и кључно питање: да ли однос треба да се поправи? Ако су разлози људске природе, у вези са осећањима, успоменама, заједничким погледима на свет и са могућим обостраним напредовањем, онда има смисла упуштати се у поправљање. Када поправљач освести да неки однос доноси добробит за развој и напредак људских врлина, онда ће алат лако да одабере и још лакше да га користи. Ако су разлози везани искључиво за корист, чак и ако успеју да се пораве, при најмањем потресу ти односи има да се распадну у парам парчад!
А неке ствари не би требало дирати. Прави поправљач ће увек све од себе дати, али мора знати када стати. Неки људи као и неке ствари из нашег живота једноставно морају да оду, порављач мора да их пусти низ воду. Некад је то једини начин да се сам живот поправи и да се уз захвалност даље настави.
Нина Мартиновић Армбрустер
