У главну, такмичарску селекцију је изабрао осам представа по домаћем драмском тексту, а пратећи, међународни програм „Кругови“ чиниће три, представе из Пољске, Мађарске и Хрватске, такође у тесној вези с домаћим драмским текстом. Запажања Светислава Јованова, наведена у образложењу селекције, била су одличан повод за разговор о актуелном тренутку у домаћем позоришту, чак и у ширем контексту.
Ваше задовољство продукцијом и оценом да је она углавном друштвено одговорна, може подстаћи питање у којој мери и на који начин позориште може и треба да буде ангажовано?
Позориште може бити ангажовано једино позоришним средствима, а то не подразумева никакав ларпурлартизам, него подразумева то да позориште мора бити свесно. Ако је свесно своје публике, а није свесно друштва из којег долази та публика, већ са тим нивоом свести нешто није у реду. Ми увек заборављамо да позориште позива публику у госте да би јој нешто саопштило. Ако нема разлога за долазак, позив постаје формалан и празан. Због тога мислим да је та врста ангажмана неопходна, јер се позориште увек прави за садашњу публику. Не за будућу, јер је то коцка са вредностима, са историјом, не прави се за бившу, а садашња неће само да се забавља, жели нешто и да доживи. Тај доживљај не може бити заснован, нити се изазвати празним солипсистичким исповедањима редитељског или ауторског субјекта.
Пошто је Стеријино позорје враћено изворној оријентацији – развоју домаћег драмског текста – а ми смо сведоци да су се извори у међувремену напунили притокама, промењено је корито, обале, колико је та одлука била продуктивна?
Постоји, а ни то није ново у позоришту, често неспоразум између онога што се пише, нарочито од стране великих драматичара, и онога што је позоришна пракса. То се у срећним временима сучељава, судара, наравно на један добар начин, а сада је ситуација много компликованија. На сцени се не осећа реч како се раније осећала и функција драмског писца је промењена. Било да је реч о концепту који има сценарио, било да је реч о импровизацији, или документарном материјалу, опет постоји особа, редитељ, драматург или сарадник, која мора да ствари вербални или паравербални део представе. Данас морамо мало слободније схватати шта значи драмски текст. Некад је он само контекст, некад подтекст, квазитекст, али у сваком случају он постоји и драмски писац који ослушкује позориште и свој таленат не може ништа да уради ако не чује и налог времена. Промењена је функција драмског писца, такође и глумца, и редитеља.
Позиција редитеља, хијерархијски високо на лествици позоришне моћи, у вашем извештају оцењена је као недостатна управо по питању адекватног третмана домаћег савременог текста?
Када сам рекао да је сезона натпросечна, то подразумева и да је не мали број редитељских реализација био суверен, успешан, и комуницирао с публиком. Оно што сам приметио, прецизираћу, то да је у резултату често виђено неадекватно редитељско читање, не мора да значи да су за то криви само редитељи. Постоје и фактори који се зову сусрет редитеља и писца, адекватан избор редитеља, процена репертоарске политике која одгвара и моћи позоришта и интересу његове публике... У том смислу, било је великих мимоилажења између редитељских читања и неких драмских тектова који су живи, читљиви. Истакао сам Тијану Грумић, али то није једини пример где позориште својом логиком и праксом није дошло до сусрета са иновативним драмским текстом, био он сценарио, концепт или нешто треће.
На драмама Тијане Грумић и генерално праизведбама домаћег драмског текста, инсистирало је Српско народно позориште, као и нека друга, али нису нашла место у селекцији Стеријиног позорја?
Без обзира на то колико сам склон томе или не, без обзира на будуће расправе, није мој позив нити дужност да се постављам изнад сезоне попут арбитра и да коментаришем појединачне представе. Оно што сам рекао у општем образложењу селекције је да су видљиве неке не баш позитивне тенденције а главни узроци недостатака великог дела представа су - продукционе тешкоће, неадекватно сценско читање, непостојање поузданих мерила при избору драмског текста. Што се тиче Српског народног позоришта, последња два наведена фактора условила су великим делом да не дође до великих успеха или значајних помака.
Постоје још два позоришта која су имала несвакидашње велик обим продукције домаћих праизведби, Атеље 212 и Београдско драмско позориште. У случају Атељеа 212, то је довело до изузетнијих резултата. У случају Београдског драмског позоришта није, премда је било занимљивих искорака. Моја претпоставка је да оно што је чинило разлику у Атељеу 212 јесте постојање и рад профилисаног драматуршког тима, који је битно помогао при филтрирању вредности које се стављају на репетоар. У томе је предност.
Кренула су и „лицитирања“ колико сте позоришта изабрали, из ког града, зашто ове зашто не оне представе... Прилично (не)популаран ниво аргументације за селектора?
Питање јесте разумљиво из домена доследности, али није из домена стручности. Као прво, убеђен сам да публику то не занима. Да ли су представе „северно“ или „јужно“, само је показатељ где се и на ком терену боље остварује позоришни спој креативности и уметничких интереса. Позоришта без боље аргументације од „нема нас“ чуде се чињеници што нису присутна у селекцији фестивала посвећеног неговању савременог домаћег драмског текста. Пре свега би требало да се преиспитају у којој су мери сама допринела да створе себи шансу да уђу у здраву конкуренцију, колико сама посвећују пажње томе. Квантитет не прераста нужно у квалитет, само креативни интерес прераста у квалитет. Ако се не чине напори да се траже и гаје домаћи драмски аутори, онда је илузорно очекивати да ће се случајним потезима остварити амбиције.
Јасно сте се оградили од тога да сте с предубеђењем формирали селекцију под слоганом „Побуна – женски род“, она се као таква искристалисала. Често се у театру и бунимо, али овај пут не можемо побећи од тога да та побуна има и род?
Противник сам чистог и унапред дефинисаног концепта. Али, ако се једна врста театра намеће, ако припада оном најбољем што даје једна сезона, онда се логично поставља питање сваком ко одговорно обавља овај посао да ли ту постоје заједничке везе, да ли постоје релације. Концепт се онда направи сам, а дужност селектора је да га препозна. Фестивали су добра прилика да се опште заједничке карактеристике продукције сагледају и увек је корисније и боље ако имамо више заједничких тема и проблема. Оно што то такозвано женско или питање еманципације отвара, нису само питања друштвеног ангажмана. Евидентно је да су усредсређења на те теме – жене поробљене, жене експлоатисане, жене притиснуте милитаристичким духом, социјалним контекстом, менталитетом, предрасудама, породичним проблемима – да је то, тај фокус на положај жене као субјекта, у конкретном времену и друштву, омогућио многим ауторима да обнове и иновирају свој сопствени позоришни стил.
Да ли би и колико смо спремни да учимо из међународног програма „Кругови“, за који сте навели да пружа проширен увид у успешнија сценска извођења домаћих драмских аутора, као по правилу у другим европским позориштима и културама?
Оно што сам предложио, а управа Стеријиног позорја се сложила, тиче се проширења димензије „Кругова“ како бисмо мало проветрили ваздух у којем стално расправљамо о правцима наше драматургије и стању у позориштима, и то да га проветримо на другачијем поредбеном узорку него што је то, рецимо, Битеф. Често је немогуће Битеф саставити са нашом реалном ситуацијом. Доводити представе из других културних средина корисно је и занимљиво и за нашу публику и критику, да виде како се институционални театар тамо ради на другачији начин. Не стриктно радикалан или експерименталан, једноставно културолошки, менталитетски, стилски другачији. Па да ту направимо не само процес поређења, него да и нешто сазнамо.
Онда то није (само) феминизам?
Као што се позориште не може сврстати у један правац, тако и проблематика која само полази од женског питања (само)ослобађања не може се сврстати у једну идеологију. Ради се о нечему много комплекснијем, конкретнијем и важнијем од ознаке феминизам.
Игор Бурић
