Светом литургијом је началствовао парох светојованског храма презвитер Срђан Нешић уз саслужење протојереја стварофора Славка Обрадова, протојереја Срђана Перића и јеромонаха Митрофана (Гајића) који је овом чину присуствовао дошавши из српског манастира Грабовац у Мађарској.
Прославу храма који једини у Сомбору има статус културног добра од изузетног значаја увеличали су својим појањем чланови овдашњег црквеног хора „Свети цар Константин и царица Јелена“, као и монахиње манастира Грабовац, а након свете литургије одржан је трократни опход око храма и одржан помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима на западним вратима храма, а у порти је пререзан славски колач и освештано је славско кољиво које је ове године, уз богату трпезу за верни народ, припремила породица славског кума Немање Голубовића. Те часне дужности за следећу годину прихватила се породица Шиђански.
Према записаном предању, које историја и археологија нису потврдиле, на месту ове цркве, још пре доласка Турака, налазила се хришћанска богомоља, коју су Турци, након заузимања Сомбора 1541. године, претворили у yамију. После повлачења Турака, крајем 1687. године, православни становници Сомбора су, како сведоче стари летописи и записи, преузели yамију и претворили је у православни храм Св. Јована Претече.
Уклањајући се пред Турцима у време такозваног Варадинског рата, калуђери фрушкогорског манастира Јазак пренели су 1716. године у сомборску Светопретечину цркву мошти последњег српског цара Уроша, које су две године касније, након потписивања Пожаревачког мира, враћене у Срем, тако што су претходно на свечаној литији, у пратњи многобројних сомборских Срба, на раменима ношене кроз целу варош, док су јазачки монаси, у знак захвалности, сомборској Светопретечиној цркви даровали стару икону Богородице, која се и данас чува у овом храму.
У порти се налази и неколико надгробних споменика узиданих у црквени зид и у зид крај улазних врата порте, претежно некадашњих свештеника из 18. столећа, па је такао у порти овог храма и вечно почивалиште јереја Георгија Мразовића, оца гласовитог српског просветитеља Аврама Мразовића, оснивача и управитеља сомборске Норме, као и јереја Гаврила Савића, оца Јована Савића који је српској историји познатији као Иван Југовић, оснивач београдске Велике школе, српски устанички дипломата, блиски Карађорђев сарадник и „попечитељ просвештенија“, што ће рећи српски министар просвете који је у том звању наследио великог Доситеја Обрадовића.
Парохијама цркве Св. Јована Претече припадали су православни верници тадашњих предграђа Селенча и Горња варош, као и околних салашких насеља Лугумерци, Чичови, Буковац, Шикара и Шивоља, па се у њој налазе протоколи венчаних и умрлих Сомбораца девет парохија од 1744. године. Стара црква Св. Јована Претече срушена је у августу 1786, након чега је сомборска Црквена општина потписала уговор о изградњи нове цркве са зидарским мајстором Францом Фридрихом из Сомбора, коме је за тај посао исплаћено 2.200 форинти. Већ у септембру исте године освећен је темељ цркве, која је грађена четири године, да би је сомборски прота Христифор Попић свечано освештао 8. по старом и 19. децембра 1790. године по новом календару.
Свој данашњи облик црквени торањ је добио десет година након сређивања унутрашњости цркве (1819), када је начињен нов бакарни кров торња. Црква је саграђена као базилика са полукружном апсидом, у барокном стилу, са елементима рококоа. Каснобарокни иконостас са елементима неокласицизма и пратећу црквену дрвенарију, израдио је почетком 19. века, овдашњи дрворезбар Аврам Манојловић, док је позлату иконостаса начинио Алекса Теодоровић из Баје, а иконописао га је, током 1808/09. године, његов суграђанин, сликар Павел Ђурковић, за шта му је исплаћено 5.710 форинти.
М. Миљеновић
