Осим теме светлосног загађења, организација се бави промоцијом еколошких стилова живота, у оквиру чега организују и ноћне шетње Фрушком гором, управо због чињенице да се количина непотребне светлости најбоље препознаје током ноћи, а уједно је шетња вид очувања здравља.
Међу многобројним члановима организације, појединцима и удружењима, четири су кључна – Друштво младих истраживача „Бранислав Букуров“, Клуб физичара Природно-математичког факултета, Астрономско друштво „Нови Сад“ и Научно-истраживачко друштво студената биологије и екологије „Јосиф Панчић“.
– Прекомерно осветљење улица је нешто што свакодневно виђамо, а сад је ту још и новогодишња расвета – објашњава један од оснивача организације Бојан Ђерчан. – Јавна расвета би требало да буде еколошка, пројектована тако да осветли потребан простор, а не да се непотребно распрши у атмосферу. Кривац за то је људски фактор, а могло би се решити, пре свега, ширењем свести међу људима. Због тога организујемо предавања и често се догађа да нам људи потврде да им током ноћи заиста смета јака улична расвета, а током једне анкете поједини грађани скренули су пажњу на одређене делове града, који, како су рекли, светле кô Менхетн. У жељи да осветли све живо, човек је претерао. За осветљење се саветује да се користи до 3.000 Келвина јер тај наранyасто-жути део спектра не узнемирава живи свет.
У оквиру пројекта „Еколошка супернова“, организација „Carpe Noctem“ објавила је „Приручник о светлосном загађењу – дефиниција, узроци и последице“. У њему су дали основне информације о томе на који начин свако може утицати на смањење загађења.
– Предвидели смо да ту публикацију пошаљемо у све школе и факултете до којих успемо да дођемо, у библиотеке, еколошка и астрономска удружења у Војводине и у Београду – истакла је Дајана Бјелајац. – Приручник је прилагођен сваком узрасту, тако да могу сви да га користе. Осим тога, обићи ћемо неколико градова и посетити тамошње школе, одржати радионице, а за грађанство ћемо организовати научно-популарна предавања. У сарадњи с астрономским друштвима у Војводини, током тих посета људима ћемо омогућити посматрање кроз телескоп, а уједно им показати методе помоћу којих ће научити да сами измере светлосно загађење у свом домаћинству.
Организација „Carpe Noctem“ је највећи број активности остварила на фестивалима науке и у оквиру манифестације „Ноћ истраживача“, а током последњих месеци највећи акценат стављен је на организацију еко-фестивала „Звездани триатлон“, у целини посвећен томе на који начин је светлост била коришћена некад, а колико су људи сада „размажени“ због чињенице да светлост имамо кад год хоћемо. Центар догађаја био је на Поповици, односно на Фрушкој гори, где су реализовали ноћне шетње. У просторијама Удружења љубитеља природе „Горски смешко“ организовали су научно-популарна предавања, у оквиру којих је професорка са Одсека за психологију Снежана Товиловић говорила о ирационалним страховима од таме и како их превазићи. Биолози су се представили с три логорске ватре, а физичари су поставили телескопе кроз које је свако могао да посматра небо.
– Било је ту афро-румба плеса око ватре, као и yеза, јер желели смо да се људи, уз све што науче, осећају комфорно у тамним условима надомак шуме, те да развију позитиван осећај према тами – нагласила је председница организације Дајана Бјелајац. – Фестивал смо назвали „Звездани триатлон“, јер звезде су прва појава која се на небу не види због велике количине вештачког осветљења, а триатлон је због тога што смо у оквиру фестивала обрадили три теме – на који начин светлосно загађење утиче на природу, свемир и на културу и уметност.
Астро-шетње Фрушком гором привукле су велики број учесника свих генерација.
– Веома је интересантно видети како људи реагују кад их пред сумрак поведемо у шетњу шумом – наводи Дајана Бјелајац. – Имали смо занимљиву ситуацију баш приликом прве астро-шетње. Људи су кренули, били весели и гласни, разговарали, и кад смо пред шумом застали чекајући да се сви окупе, ођедном је завладао мук. Ушли смо у шуму и сви су почели да шапућу. У суштини, није дошло ни до какве промене, осим што су ушли у нешто непознато и ван зоне комфора на коју смо навикли. Након сата проведеног у шуми, чим су навикли на ту атмосферу, наставили су да галаме. Дакле, довољно је било неко време да се прилагоде и схвате да су у тој тами заправо безбеднији него у граду. На тај начин желели смо да им покажемо да та тама није баук и да размисле о проблему светлосног загађења јер промена почиње од појединца.
Б. Павковић
