У осврту на догађаје који су обележили годину на истеку, Вукашиновић је издвојио изјаву француског председника Макрона, који каже да смо савременици краја западне хегемоније. Та изјава, рекао је у наставку аутор, није дата случајно баш на 30. годишњицу пада Берлинског зида.
Јубилеј је тихо и без помпе обележен баш зато што су последице кризе на Западу веома изражене, казао је Вукашиновић наводећи да је узрок таквој кризи то што се после пада Берлинског зида сам Запад није трансформисао.
Запад је пропустио прилику да се прилагоди новом светском поретку. У међувремену, евроазијски џинови Кина, Русија и Индија су им се измигољиле. Запад од тог свог тријумфализма није видео да, за разлику од западних политичких друштава, постоје адресе на којима се може разговарати и на којима постоји елементарна сагласност о томе шта је јавни интерес.
На Западу тога нема зато што је процес подилажења јавне сфере интересима крупног капитала досегао невероватне размере. Реакција на те процесе су и победа Трампа у Америци и Брегзит у Великој Британији, рекао је Вукашиновић.
Указујући на регресију „историјског Запада“ аутор је навео и друге догађаје које је назвао „хапшењем идеје слободе“ не мислећи, при том, само на Асанжа који је ове године ухапшен због истине коју је написао, на Сноудена и многе друге, него и на стално настојање глобалистичке елите на Западу да непрекидно промовише, у свим правцима, некадашњу идеју перманентне револуције. Реч је о опсесији да се друштво непрекидно мења упркос нашој вољи.
Занимљив за анализу аутору трибине је и Покрет за заштиту климе који се бори против глобалног загревања. Тај покрет садржи све карактеристике новог тоталитаризма, а у многим сегментима гори је од комунистичког. Под изговором заштите планете намећу се нова правила понашања с крајњом идејом да се редефинише традиционална друштвена структура, укључујући породицу и традиционални брак мушкарца и жене.
Циљ је да се редефинише светска привредна структура у корист западних корпорација. Њих не занима клима, него заустављање индустријског развоја евроазијских џинова. Желе да трасформишу свој финансијски систем који је у великој кризи и да наметну сопственим грађанима нове порезе уз промоцију катастрофичног сценарија да ће планета да нам се сруши, безмало, сваког тренутка, казао је Вукашиновић.
За Србију, сматра аутор, ово је била година отрежњења, јер смо, такође, захваљујући Француској сазнали да никада нећемо бити примљени у Европску унију. Додао је да се у свим стратешким документима, насталим под САД и ЕУ, Србија и српске земље и не третирају као део европског културно-цивилизацијског и хришћанског круга.
Логичан је закључак да су за нас једина реалност евроазијске интеграције. Добро је да је наша земља најзад ушла у тај савез што је веома важно за нашу привреду и за наш повратак у Европу, којој ми културно и цивилизацијски припадамо. Захваљујући тим интеграцијама ми постајемо интересантни и Европи.
На крају, у осврту на доделу Нобелове награде Петеру Хандкеу, Вукашиновић је казао да је то добар знак. Тај врсни писац је одавно заслужио ту награду, али је страдао због заступања истине о Србима.
