Њима су се придружили и Новосађани који су искористили леп дан за шетњу, одајући почаст и исказујући саосећање са ближњима страдалих, али и поштовање што и након 12 година подсећају на то да се тако нешто никада више не сме догодити. Председник Скупштине града Здравко Јелушић такође је дошао да ода почаст погинулим младим људима, истакавши да је 17. фебруар пре свега потресан за родитеље, родбину и пријатеље настрадалих, али и да представља опомену на коју се не сме остати имун.
- После 12 година страшног догађаја који се десио у кафићу, када је осморо младих људи изгубило живот, окупљамо се пре свега да би скренули пажњу онима који доносе одлуке, да оне могу да резултирају страшним последицама, уколико их доносе на погрешан начин - поручио је Јелушић. - У име грађана Новог Сада желим да се захвалим родитељима који практично сваке године евоцирају те страшне успомене, а уз њих и родбина и пријатељи, не би ли скренули пажњу да се то више никада не деси у Новом Саду и хвала им на томе.
Покренути иницијативу за заштиту од пожара
Поводом тужне судбине осморо младих људи пред којима је тек био живот, гинеколог - акушер др Душан Вулета написао је песму понесен емоцијама које су се ковитлале од стања фрапираности до збуњености, а можда и шока, како је могуће да се у центру града одиграва таква једна сцена. Да пламти пожар, док мноштво информација пристиже са свих страна, а нигде се не спомиње да се он гаси, нити да јењава и некако се све завршава пребројавањем жртава.
- То ме јако погодило и речи су излазиле саме из мене, али као да ми нисмо извукли никакво искуство из тога, које би могло да нас учи да нешто променимо, јер нам се десио и “Контраст” четири године после тога - рекао је Вулета. - Нарочито ми је привукла пажњу чињеница да су све били млади људи, доста њих са Универзитета, пуни здравља и виталности, чак су требали и да преузму своју активну улогу у друштву, а њих је однео један несрећан случај. Питао се сам се да ли постоји могућност да се Универзитет покрене и постане епицентар иницијативе за заштиту од пожара у таквим ситуацијама, где ће студенти имати обуке и едукације како да поступе у случају пожара. То може да помогне и заиста неком спасе живот.
Како је рекао Стојан Саковић, отац трагично настрадале Бранке Саковић, прошло је 12 година, а за њих, све родитеље и родбину, као да се то десило јуче. Али су они сваке године ту и биће и даље ту, све док постоје, не би ли скренули пажњу да се ово више никада ником не деси.
- Данас је леп дан и уместо да смо сви у некој лепој шетњи, уживамо у некој забави за државни празник, ми се овде окупљамо одајући тугу, износећи и проживљавајући свој бол, за нашом децом - каже Саковић. - Ми морамо то да изнесемо, види се да је цео град ту и наши пријатељи су ту, те све подносимо мало лакше и верујемо да ће наша порука, за добробит свих бити примећена, а то је да се ово више никада не понови.
Како је рекао, од оних који су одговорни због губитка осам младих живота никада нису добили ни речи утехе, нити знаке покајања, што је са људског аспекта просто неприхватљиво. Са њим се сложио и Александар Антић, један од 10 младих људи који је имао ту несрећу да се пре 12 година, тог кобног 17. фебруара нађе у “Лаунџ” кафићу, а један од двоје који су имали ту срећу да се извуку, рекавши да је те људе видео задњи пут на суду и није било кајања. О мотивима људи зашто раде такве ствари не зна шта би коментарисао, јер нико не зна шта је другом човеку у глави, у датом моменту.
- Кључни фактор зашто сам ја овде данас је тај што сам први видео пожар, те иако сам се вратио да упозорим остале који га нису видели из друге просторије, реаговао сам правовремено и успео да се спасем - каже Антић. - Иначе нисам ни знао за тај кровни прозор, јер га је отворила девојка која је скочила пре мене, а ја сам осетио ветар, јер унутра ништа нисам могао да видим од топлоте и дима, па сам, пратећи њега схватио да се приближавам излазу и тако сам искочио. Мени се често приписује храброст што сам се вратио да упозорим те људе, јер сам могао само да истрчим у ходник и побегнем, када сам видео пожар, међутим то није храброст, већ рефлекс, уопште нисам имао утисак да ће се пожар тако брзо проширити. Сада када и вратим филм 12 година уназад, иако ме је замало тај потез коштао живота, драго ми је што сам то урадио јер све што је било до мене, ја сам покушао, а да нисам, то би било много тешко за поднети.
По Александровом мишљењу, едукација младих људи би пуно помогла, јер је та правовремена реакција и у том пожару изостала, а она је веома битна за шансу за спас. На Факултету техничких наука имају организоване обуке како реаговати у тим ситуацијама, стога би та едукација била од посебног значаја.
И. Бакмаз
