- Мени је Џенис била инспирација још од тинејџерских дана и она ме је оснажила да будем оно што јесам. Када имате њу да вам држи леђа, онда вам је лако да будете шта год пожелите. Зато сам и желела да направим представу о њој – прича поводом вечерашње премијере Соња Петровић. - У њеној причи и музичкој страсти лежи природан, органски начин да се људи оснаже и буду оно што јесу. Она је говорила „Don’t compromise your self, you’re all you got!“, а ја сам то схватила озбиљно и нисам хтела да почнем рад на представи док год не окупим екипу у коју сам сигурна, људе за које мислим да су ми најбољи. Ту је на првом месту била Тијана Грумић, глумице Бојана Милановић и Соња Исаиловић. Нас четири смо о овоме причале још пре две године и од тада смо тражили продуцента који ће пристати на наше услове, а не ми на њихове. Десио се ОПЕНС, сви ми смо доста сарађивали у години када је Нови Сад био Омладинска престоница Европе, а на предлог о представи они су увидели њен значај у оквиру борбе за родну равноправност, јер прича о Џенис Џоплин може да буде прича о женској равноправности, иако она себе никада не би назвала феминисткињом.
Већи проблем у вези са тим јесу предрасуде, а њена прича јесте прича о борби против друштвених предрасуда. У оквиру ОПЕНС-а смо радили и са бендом „UV“ и када су и они били спремни да се упусте у рад на представи целим својим бићем, све је кликнуло. Музика је језик којим причамо о Џенис Џоплин, она испуњава сваки њен простор, тако да се у представи може чути кантри у почетку, свинг, блуз и психоделични рок којим се прославила.
У време Џенис Џоплин феминизам није био ни артикулисан као идеологија, поготово не у данашњем смислу. Како мислите да тај аспект кореспондира са њеном и нашом причом?
- Да, она се борила само за себе. Нити би сама, нити би је ико тако назвао. Мене лично нервира што се од ње сад прави калуп за нешто друго. Ми њу у представи чак не имитирамо. Она никада не би рекла да жене сад не треба да изгледају као што је изгледала њена мама. Маркетиншки начин да је промовишу у феминисткињу подједнако је погрешан као и начини којима су њу гурали у животу у друге калупе. Зато сматрам да ми само причамо њену животну причу, обрађујемо њену личност, приступамо јој искрено, не постављајући је на сцену као бренд.
Јесте ли све ово испричали Тијани Грумић и пустили је да пише, или сте јој се мешали у посао?
- Некако је то ишло у синергији. Причале смо о свему. Ја сам и пре овога читала доста о Џенис, постоје четири биографске књиге о њој и све четири су потпуно различите, као да причају о четири потпуно различите особе. Извукла сам шта је за мене најважније и затрпала је свим тим материјалима, а онда је Тијана имала свој процес, па смо на крају заједно направиле синопсис из ког је она изродила текст. У само писање јој се нисам мешала. Тек касније, с обзиром на то да је Тијана била и драматург ове представе и да је реч о документарним материјалима, имали смо интервенције на тексту.
Монолошки и поетички драмски језик Тијане Грумић сигурно је био изазов за вас и за глумце. Да ли сте спрам тога имали неко решење у виду?
- Оно што сам унапред знала, не могу рећи задала и Тијани, оно што ми је био кључ, јесте то да морају бити две Џенис, да само у њиховој синтези може да настане она о којој желим да причам. На почетку имамо једну Џенис која се рађа и једну која умире. Играмо се са временима и преплићемо их, да би на крају дошли до тога да је то круг који се не затвара, да се све то догађа и даље у друштву. Тако смо откључали и Тијанин стил писања. Неколико момака из представе играју све друге ликове, а њих је стварно много. Њен највећи проблем био је унутрашњи сукоб, потреба да је неко прихвати, да је прихвате и њени родитељи, Порт Артур, средина из које је потекла, у основној, средњој школи, а то се никада није десило. Она је отишла у Сан Франциско и постала светски позната и значајна личност, али јој та слава никада није значила толико управо због изостанка подршке родитеља и средине. То је основни сукоб и у представи. Колико год да је успевала на једном фронту, на другом се никада није остварила, никада није била довољно добра. Зато смо све ликове буквално ставили у калупе, као зидове који су је окруживали. Омаж смо јој направили тако што смо после њене смрти довели све те људе, иако то историјски није тачно. Она је то желела, да се споје та два света, Порт Артур и Сан Франциско. То смо јој и поклонили.
Је ли било могуће избећи имитацију, како, када је у питању тако маркантна личност ка што је Џенис Џоплин?
- Не. Ми само нисмо почели од тога. Што је лепо приметила Соња Исаиловић, она се налази у песмама. Њен стил и начин певања је немогућ као другачији. Ако се не дајете целим телом ви то не можете ни да изведете. „Двеста из места“, како ми то зовемо. Огромна количина страсти држи ту све на своме месту. Нису то неке музичке бравуре, него емоција. За 27 година она је изгорела од количине ствари које је доживела, од жеље. Као да је знала да неће дуго.
А јесте ли се плашили те њене музичке црте, иако није реч о имитацији?
- Сви други јесу, али ја нисам. Знала сам коју врсту глумачког квалитета имају Бојана и Соња, без обзира на певачко искуство. Соња игра Џенис коју не знамо, а Бојана Џенис коју знамо. Њихово певање је потпуно различито, али страст није.
Игор Бурић
