Војвођанског примаша слушали су сви - од обичног народа до истакнутих политичара 20 века. На својој тамбури бисерници (приму) успевао је да постигне префињен тон, који се приближавао звуку виолине и остао до данас непоновљив и непревазиђен.
Јаника је рођен је 23. децембра 1925. године у Лукином Селу код Ечке, одрастао у Старом Бечеју, где је стекао основно музичко образовање код професора Ивана Дежеа Хевешија. Био је члан Великог тамбурашког оркестра Радија Нови Сад од његовог оснивања 1958. године. Касније је постао и концерт мајстор тог реномираног ансамбла, с којим је успешно наступао на радију, телевизији и концертима и овековечио велики број изузетно квалитетних студијских снимака који и данас педстављају врхунски домет у музицирању на тамбури.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева Јаникина техника одликовала се виртуозношћу и с лакоћом је изводио бравурозне импровизације. С примом, без ког је тешко замислити Јанику Балажа, друговао је више од 40 година, а платио га је чак 7.000, у време када је директорска плата била 1.500 динара.
- Јаника је имао мали тамбурашки састав од осам чланова, с којим је наступао на концертима и пригодним свечаностима и забавама, а редовно у ресторану на Петроварадинској тврђави - појашњава Ђурђев. - Његова банда широј јавности, па и у свету, позната као “Осам тамбураша са Петроварадина” је основана 1962. године. Први чланови од 1962. до 1967. године били су Тугомир Николић басприм, Јовица Јовановић басприм, Цвета Сладић-Чича басприм, Јован Јовановић контра и Стеван Николић бас. Најпознатији састав, који је пропутовао свет, поред Јанике Балажа сачињавали су Јован Кормањош терцприм, Цвета Сладић-Чича басприм, Иван Николић басприм, Јосип Ковач басприм, Иван Димић басприм, Стеван Кормањош контра и Стеван Николић бас.
Како истиче Ђурђев, за потребе програма Радио телевизије Нови Сад „Осам тамбураша“ су снимили велики број видео записа и наступали су у бројним емисијама и на концертима широм земље. Осим тога, снимали су грамофонске плоче и касете и пратили најеминентније југословенске певаче међу којима су Звонко Богдан и Јулија Бисак. Песме „Осам тамбураша с Петроварадина“ (текст Ратко Шоћ, музика Миња Вучетић) и „Примаши“ су посвећене Јаники и његовој банди.
- Осморка Јанике Балажа гостовала је у Аустрији, Мађарској, Италији, Немачкој и више пута у Сједињеним државама - каже Ђурђев. - Једно од најзапаженијих гостовања био је боравак од месец дана у париској “Олимпији” с певачицом Оливером Катарином. Балаж је са саставом после тог наступа стекао међународну афирмацију и популарност и од тада се сматра најбољим тамбурашким оркестром на овим просторима, све до његове смрти 1988. године.
Јаника је преминуо је 10. новембра 1988. године у Новом Саду, а сахрањен је на Петроварадинском гробљу. Дан након смрти 11. новембра 1988. године у нашем листу је објављен “Ин мемориам” у ком је писало да је Јаника Балаж “митска личност Новог Сада и знаменит као Петроварадинска тврђава, као Дунав, као Танурџићева палата у којој је становао и из које је последњих година све ређе и теже излазио”, љубитељи звука тамбуре тешили су се да “док је Петроварадина, вина, музике и тамбураша биће и Јанике Балажа”. После његове смрти у Новом Саду је подигнут споменик (скулптор Ласло Силађи), који се налази на Тргу незнаног јунака, преко пута Петроварадинске тврђаве.
Познати песник и новинар Мирослав Мика Антић, који је једно време радио и у „Дневнику“, радо је и често на Петроварадину уз звуке тамбуре испијао чашицу. Наводно је последњу жељу написао на парче паипира: “Када ме буду износили, нека прочитају “Бесмртну песму”. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира “Пира манге коркоро”. Нико не сме да ми држи говор”. Аутор стрипова, сликар и карикатуриста Градимир Смуђа на својствен начин се опростио од великог тамбураша - карикатуром на којој Јаника и Мика на месецу песму заливају вином, док га седам тамбураша оплакује се Петроварадинске тврђаве.
С. Ковач
