Ова представа, по речима редитељке Вјере Видов, гошће из Хрватске, најпре говори о сукобу генерација „али не на експлицитан и поједностављен начин, већ пре указујући где се старе вредности губе, као и о данашњости која турбулентно прелази у будућност, али коју старији људи не могу пратити, те се стога држе свога старог, сигурног времена“.
- На почетку видимо дечака Вука који је послан на село код баке са свим својим „електронским чудима”, лаптопом, мобилним и којекаквим игрицама. Међутим, у селу нестаје струје и Вук је приморан да слуша бакину причу, тј. бајку. Зашто се осећа примораним? Зато што сматра да су приче досадне, глупе и да у њима нема акција. А како деци подстаћи машту и сањарење него причањем разних бајки у којима има измишљених ликова и где акције ипак има? Ова представа треба да подстакне велике и мале да се не одричу прича. Да се не одричу сањарења. Родитељи, баке, деде, наставите деци причати приче, јер ни једна компјутерска игрица не може заменити бајке после којих се тоне у миран сан – поручује редитељка и публици.
Ћопићева приповетка је, како за наш лист напомиње Вјера Видов, била инспирација и идеја за развој драматизације из које је никла једна нова прича. Ћопићев „Мјесец и његова бака” је у договорима са зрењанинским позориштем био један од понуђених текстова, и Вјера Видов се одмах везала за њега, како каже „можда зато што је сањар као и ја, што само ножним прстићима додирује земљу, што се још увек присећа бакине „кујне”, пуцкетања дрва у старој пећи и мириса свеже испеченог бакиног круха, што би значило, јетињства“.
О томе како се луткарство сналази у конкуренцији са филмовима, телевизијом, игрицама, Вјера Видов каже да луткарство, само по себи, плива у тој конкуренцији.
- Кад споменете луткарску представу, људи често имају исти коментар „а, то је оно за малу децу где их забављају са луткицама”. Погрешно. Нити су то луткице, већ жива бића и карактери, које глумац преноси на лутке и немамо само луткарске представе за малу децу, већ за све узрасте као и свака драмска представа, али кад споменете „лутке”, људи добију погрешни сигнал и према нама се понашају као да смо забављачка група за слављење рођендана. Али, ту нису криви само људи, већ цела уметност која и дан данас луткарство тако третира. А да би био добар глумац - луткар, прво треба да будеш добар драмски глумац, који ће све то пренети на лутку која зна бити и сам предмет, попут шољице за кафу, и уверити публику да је то „Принцеза на зрну грашка“. Зато никад не одустајем од луткарства – истиче Вјера Видов.
Редитељка упућује похвале за изванредан рад и сарадњу са зрењанинским позориштем, наводећи да су већ на самом почетку рада „сложили слику“ и кренули да раде по њој. У глумачком ансамблу су: Предраг Грујић (к.г.) / Кристиан Кардош (Вук / Месец), Татјана Бараћ (Бака / Сунчана), Наташа Милишић (Сврака), Андрија Поша (Дрво), Данило Михњевић (Цар Светлорад), и Снежана Попов (Велики Хладнорат). Сценографија је поверена Леу Вукелићу, а костимографија и креација лутака Благовести Василевој. Композитор је познати новосадски музичар Зоран Булатовић Бале, и Вјера Видов нас подсећа да је он веома много компоновао за позориште и у Америци и Италији, где је живео.
- Ја сам одрасла на музици „Лабораторије звука“, „Пекиншке патке, „Луне“, и ми уметници се једноставно „нањушимо”. Било ми је битно да у овом пројекту буде мој сценограф из Хрватске, Лео Вукелић, а сви остали су из Србије, јер ту и радим. Бале је свестрани уметник, он слика и пише поезију и може ми бити само велика част да радим са таквим уметницима као што су он и чланови луткарског ансамбла „Тоше Јовановића“ и надам се да ће се наша сарадња наставити - напомиње Вјера Видов.
Н. Пејчић
