Део онога што су градитељи преносили с колена на колено, објашњено је у књизи, а присутни су у Ректорату Универзитета у Новом Саду минулог викенда имали прилике да се подробније упознају са тим како под рукама вредних мајстора настаје тамбура.
Јарамазовић каже да је књига намењена градитељима почетницима јер сматра да они који то нису, знају све што је написано. Препоручљива је каже он и тамбурашима како би упознали свој инструмент, па би га боље чували и разумели.
- Откуд мени као свирачу идеја за овако нешто?! И раније сам се итересовао од градитеља и били су расположени да о томе говоре. Та искуства сам желео надоградити и знањима из акустике, па је тако настала и књига - каже Јарамазовић.
Најстарији траг о тамбурашима који је пронашао је из 1670. године у архиву Шибеника, где се помињу записи да су у град дошла два тамбураша.
- Тамбура на овим просторима се гаји више од 200 година, а волео бих да неки истраживачи зароне дубље, можда ће пронаћи старије трагове - каже он.
Прелазак у 20. век је период када су ту већ први професинални свирачи и имају захтев од тамбуре да буде бољег звука. Тражили су да се направи таква тамбура и одлазили су код пештанских мајстора где су решавали проблем.
- Приликом окидања жице на тамбури, долази до звука и дешавају се промене. Жице се крећу, односно трепере и на тај начин се ствара звук. Један тон је сложена појава, ту се не јавља само једна фреквенција. Важно је и знати на ком месту треба окидати жицу. Када се окине на једној петини и једној четвртини, онда добијемо тај спектар који је угоднији за уво. Ми тамбураши то решавамо тако да померамо руку горе доле. А тон зависи од конструције и избора материјала - каже Стипан.
Пре прављења тамбуре важно је направити нацрт. Тамбура се мора радити од дрвета. Горња плоча, односно гласњача се ради од акустичне смреке. У новије време се користи канадски кедар, јер је смреку тешко наћи. Ипак смрека је најбоља јер има највећу брзину простирања звука.
- Свако дрво има у себи одређене напоне. Када се исцепа, ослобађају се напони и на тај начин добијате цепанице које се мало обраде и погодне су за израду. Заправо се дрво отвара као књига. За израду свега осим басова и примова потребно је унутар тамбуре уградити гредице. Она има задатак да ојача горњу плочу. Неки су говорили да је тајна заната у лакирању. Тајна заната је у уштимавању гласњаче. Она се може уштимавати куцањем, потом благим притискањем. Искусни мајстори имају осећај која ће тамбура бити боља или не. Најпрецизнија метода је мерење осцилација гласњаче заједно са гредицама, а за то је потребна скупа лабораторија. Мерење тежине гласњаче са гредицом пре уградње је још једна од метода и последња је употреба гудала за уштимавање, што градитељи углавном не користе. Овај посао уштимавања је срж мајсторства, и они градитељи који то могу добро да ураде производиће добре инструменте - казао је он.
Материјал за израду осталих делова је од белог и ребрастог јавора. Тамбуре се могу правити и од других врста као што су орах, шљива и крушка, али је јавор - класика Када мајстор затвори тамбуру, одређује се место за коњиц, па следи лакирање.
- Спреман сам да кажем да лакирање има основна три критеријама: естетске разлоге, техничке, односно да спречи улазак влаге и зноја и трећи су акустични. Без лака, дрво брже стари, а инстумент губи на интензитету. Да би се тамбура свирала потребне су жице. Што су оне више затегнуте, даће виши тон. Тамбураши користе челичне жице - каже Стипан.
Инструмент треба чувати на уједначеној температури. Оштећења од зноја могу бити таква да дрво потамни. Како би се то спречило вели он тамбураши би лети требали да користе пешкирић, а примаши знојалице.
Конгрес Светске тамбурашке асоцијације окупио је предаваче из Аустрије, Бугарске Хрвтске Словеније и Србије који су говорили о различитим темама у вези са тамбурашком музиком.
Слађана Аничић Илић
