Пословна зграда са једанаест спратова, због својих архитектонских обележја и упадљивог одударања од амбијенталне целине најужег градског језгра, деценијама је многима упадала у очи и ређала бројне критике. Не само изглед, него и функционална вредност зграде непрекидно је била упитна.
Тадашњи стручњаци су уверавали да је Водоторањ неопходан и да ће обезбедити изравнавање притиска у мрежи, као и равномерну потрошњу воде.
Водоторањ је свечано пуштен у рад у лето 1964. године, а није прошло дуго, а већ је почео да губи своју функцију. Неки тврде да никада није ни радио, осим када је велики резервоар на врху пробно напуњен са милион литара воде. Не само да резервоар није служио својој сврси, него и данас многи спратови ове зграде зврје празни. Након пропасти Банатске банке, Водоторањ је мењао власнике, да би завршио у рукама неких других банкара и више приватних власника.
Неколико спратова је Град Зрењанин претворио у свој пословни простор, али је непознато чија је yиновска каца на врху и ко о њој треба да брине. Зато су многи уверени да је у питању једна од највећих промашених инвестиција у Зрењанину.
Иначе, према неким казивањима, висину Водоторња су одредили тадашњи комунистички властодршци, како би надвисио торањ суседне римокатоличке катедрале у центру. Али, ипак, Водоторањ је остао у сенци цркве, јер је пројектант превидео крст на њој.
Ж. Б.
